Povratak kazanove je jedna skroz u redu i skroz fiktivna novela o, logično, povratku Kazanove u Veneciju. Kompletna radnja obuhvata period od dva do tri dana, tokom kojih Kazanova boravi u kući prijatelja kojeg je slučajno sreo.

Bez dinamične radnje, ovo je priča o jednom starcu koji skuplja deliće slike svoje mladosti, u kojoj je bio zavodnik kojeg nijedna žena nije mogla da odbije. U ovoj noveli provlače se slike seksualnosti karakteristične za priče Artura Šniclera, čiji su neposredni opisi seksualnosti u vreme u koje je živeo i stvarao (kraj 19. i početak 20. veka) bili veoma kontroverzni

Kroz priču se pojavljuje i dosta istinitih činjanica o Kazanovi, ali je veći deo novele fiktivan, koncipiran tako da, bez previše radnje, prikaže misli i dela jednog starog čoveka koji i dalje mašta o mladim ženama. Šta više, oslanjajući se na svoj šarm sada kada na mladost i dobar izgled više ne može, on je spreman na sve kako bi ponovo u svom naručju imao mlade žene.

Nisam oduševljena ovom novelom, ali isto tako nisam ni razočarana. Upustila sam se u čitanje bez očekivanja, a unutrašnji monolozi koji se provlače kroz čitavo delo i kompletna ta psihološka strana ove priče mi je sve vreme držala pažnju.

• Kako Goblini imaju Probe u kojima svi učestvuju? Da li se to dešava samo kada dolazite u Srbiju ili se one odvijaju putem interneta? Ipak je tehnologija čudo.

• Znači ormar je odlična gluva soba.

Jednostavno, kada se nalaziš u ormaru, tu se nalazi masa odeće koja zadenfuje taj zvuk i praktično dobijaš savršenu gluvu sobu.

U ovoj noveli dugačkog naziva glavni junak i onaj koji se čitaocima obraća je Junior, indijanski dečak koji živi u rezervatu. Njegovi roditelji su alkoholičari, sestra ne izlazi iz podruma. Najbolji drug mu je siledžija Drčni, koji svakodnevno biva pretučen od strane sopstvenog oca, a onda svoj bes iskaljuje na drugima. Junior voli da crta karikature. Mnogo njih je zalepljeno u ovaj dnevnik i prate njegovu priču.

On shvata da u rezervatu nema budućnost, te već nakon prvog dana srednje škole govori roditeljima da želi da se školuje u Rirdanu. Rirdan je belački gradić, koji se nalazi na 35 kilometara udaljenosti od indijanskog rezervata. Nekada je Juniora tamo vozio tata, nekada je stopirao, a u najorem slučaju prelazio ceo put peške. Ono što je njemu bilo bitno je da izlazi iz rezervata.

Od kako je, na neki način, napustio rezervat, na Juniora se sručila lavina strašnih događaja. Izgubio je mnogo ljudi, na različite načine, polazeći od toga da sa svojim najboljim prijateljem nije razgovarao jer je napustio pleme, pa dolazeći do tragičnih gubitaka.

Ono što me je oduševilo kod ovog dela je snaga volje ovog dečaka. Čak i kada su se događali najgori scenariji, on je ostao pri svojim ciljevima. Dok bi druge osobe posle svega što se desilo najverovatnije dozvolile sebi da utonu u depresiju, Junior se borio i sačuvao svoju vrcavu ličnost. To me je podsetilo na mnogo ljudi kojima kao da su se u životu događale samo loše stvari, a oni su ipak ostali pre svega dobri ljudi, a takođe i pozitivni, uporni ljudi koji guraju do svog cilja.

Junior me je podsetio na ljude koji zaslužuju najveće poštovanje. Bila mi je čast da prođem kroz sve ove muke sa njim. Ovo je jedina knjiga koja me je zamalo dovela do suza. Ali, iako je Juniorov život prepun tragičnih događaja, njegov duh je i dalje veseo. To je ono što me je posebno fasciniralo, što mi je donelo uživanje i zbog čega sam ovu knjigu pročitala za jedan dan.

U startu ću vam reći da me skoro nijedna knjiga nije ovoliko razočarala. Toliko sam razočarana da me na samu pomisao na ovu knjigu obuzima bes.

Leš u fundusu nije bila knjiga koja je naporna za čitanje. Daleko od toga. Bila je easy read, što bi se reklo. Dovoljno laka i razumljiva da mogu neometano da je čitam i u gradskom prevozu. Ovo je poslednja od tri knjige koje sam besplatno preuzela sa sajta Novinarnica, te sam je čitala sa telefona.

Radnja prati Harijetu, nekadašnju detektivku iz odeljenja za seksualne i krvne delikte, koja je živela u Americi, a nakon što se razvela vratila se u Srbiju, gde je sa svojim prijateljem otvorila detektivsku agenciju. Jednog dana je unajmljuju iz nekog malog, poluraspalog pozorišta, da za 3000 evra bude bodigard jedne tipične plastikanerke. Pozorište je dobijalo pare za predstavu ukoliko ona glumi.

Narednih jedno 13 od 15 poglavlja radnja se svodi na to kako oni pripremaju predstavu. Knjiga i dalje nije dosadna, samo nema nikakvog zapleta. Dva do tri poglavlja pred kraj događa se zaplet jer pronalaze leš (ne smatram ovo spojlerom jer nisam odala detalje, a logično je da ima leša, ako se knjiga zove LEŠ u fundusu), a odmah zatim i rasplet jer je knjiga već pri kraju. A rasplet... Daću sebi puno pravo da izjavim kako je ovo jedan od NAJGLUPLJIH raspleta u istoriji raspleta.

Znate kako deluje ovaj rasplet? Deluje kao da je gospođi Mirjani Đurđević u tom momentu dosadilo da piše još nekoliko poglavlja i smišlja još uverljivih detalja, pa je roman završila odmah. Na najdebilniji i najnerealniji način i k a d a.

Nakon čitanja ove knjige, našla sam i dodatne iformacije o njoj, kao i o autorki. Mirjana Đurđević napisala je serijal romana o detektivki Harijeti, a ovaj je napisala jer su čitaoci želeli da znaju odakle Harijeti odjednom pas u poslednjem romanu. Pa je napisala novi romak da to dočara, te u njega ubacila psa kao jednu od najnebitnijih stvari. Onda kao da se setila da je poenta romana pas, pa shvatila da ne mora da odradi rasplet kako treba, te je zbrzala i zbućkala sve u dva poglavlja.

Imam malecnu želju da pročitam berem jedan od preostalih romana o Harijeti jer mi se ličnost tog lika veoma dopada, ali sumnjam da ću to uraditi jer ne želim da se ponovo dogodi da na istu foru protraćim svoje vreme na neku knjigu zbog koje ću nedeljama kasnije biti besna.

Kao i svakog puta, započeću priču o mesečnim favoritima muzikom. Ovaj mesec je bio odličan u koncertnom smislu. Nije bilo neke preterano velike vremenske razdaljine između koncerata na koje sam išla. Zaista sam išla tokom celog meseca, nebitno da li je u pitanju vikend ili radni dan.

Pri samom početku meseca, išla sam na Sveslovenski festival HRAST, na kojem je, između ostalog, nastupao jedan ruski bend koji jako volim, a to je Kalevala. Ovaj koncert mi je posebno drag, jer su žene pokazale da vladaju folk metalom.

Svega dva dana kasnije, održan je Ian Gillan Peva Deep Purple koncert. Ne mogu da vam opišem koliko je divno bilo slušati vokal benda uz koji su odrasle mnoge generacije koje su kasnije nastavile da slušaju ovu, ili nešto žešće derivate te muzike. Posebnu sreću mi je izazvalo to što je Gillan šerovao moj izveštaj na svojoj zvaničnoj fejsbuk stranici, iako je isti na srpskom.



Sledeća dva vikenda sam posetila koncerte bendova Dža ili Bu, Brkovi, Kanda kodža i Nebojša i Artan Lili. Pre i posle ta dva vikenda održao se po jedan veći koncert, koji zauzima malo više mesta u mom srcu. U pitanju su Back to the Roots koncert Maxa i Igora Cavalere, nekadašnjih članova sastava Sepultura, kao i ukrajinskog stoner sastava Stoned Jesus.


Osim koncerata imam još samo jedan favorit ovog meseca. Možda ih je bilo i više, ali sam, dok nisam sela da napišem ovaj tekst zaboravila neke. A, ako sam ih zaboravila, znači da ništa od toga nije bilo dovoljno omiljeno.

Dakle, omiljenost koja nije koncert je poklon koji sam dobila za godišnjicu. Ovog puta moj dragi momak nije išao linijom manjeg otpora (čitaj: kupio knjigu Stivena Kinga i rešio problem), već se zaista potrudio. Jedan deo poklona prikazan je dole na slici, a drugi je napravio po principu kutije iznenađenja, u kojoj je bila divna šolja, bukmarkeri i još neke sitnice kojima sam se oduševila.