Kao što ste imali prilike da čitate u postu o mom putu u Apatin, imala sam priliku da intervjuišem novopečeni somborski bend Heartbeat Boogie.
Heartbeat Boogie je rockabilly punk bend čiju postavu čine Alex Čavar (vokali), Igor Hrabovski (gitara), Dimitrije Jimmy Maglić (gitara), Stefan Čizmar (bass) i Vasilije Maglić (bubnjevi).
Neću vam mnogo govoriti o njima, već će oni sami da vam ispričaju svoju priču kroz njihov intervju prvenac.
S obzirom na to da ste novi bend, verujem da bi ljude zanimalo kako se ova ekipa uopšte okupila. Dakle, kako je došlo do formiranja benda?
Igor: Ja sam došao na ideju da osnujem bend. Pošto Jimmy-a znam iz osnovne škole, skontao sam se prvo sa njim. Kada je on odlučio da u bendu svira gitaru - pošto svira i gitaru i bubnjeve - odlučili smo da nam Vasilije bude bubnjar, ali smo imali veliki problem sa nalaženjem basiste i pevača. Oni ljudi u Somboru koji uopšte sviraju uglavnom žele da sviraju daleko žešću muziku - metal i pank - i uglavnom su svi gitariti. Znao sam da Stefan svira bass, tako da smo ga pozvali da ga čujemo i mnogo nam se svidelo kako svira. Sa druge strane, Stefan je znao Alex-a. Zvali smo i njega i takođe nam se svidelo i kako on peva i tako je sve krenulo.
Stefan: Ja kažem da je to sve bila sudbina! Pre nego što ćemo se okupiti, počeo sam sve češće da srećem Igora. Nakon toga je Alex počeo da mi priča o tome kako on peva. Zatim me je Igor pitao da li ja još uvek sviram bass. Jedan dan sam džemovao sa njim i Jimmy-em, predložio Alexa i onda smo našli mesto za probe, okačili Titovu sliku i zastavu Jugoslavije i mogli smo da počnemo.
Heartbeat Boogie je rockabilly punk bend čiju postavu čine Alex Čavar (vokali), Igor Hrabovski (gitara), Dimitrije Jimmy Maglić (gitara), Stefan Čizmar (bass) i Vasilije Maglić (bubnjevi).
Neću vam mnogo govoriti o njima, već će oni sami da vam ispričaju svoju priču kroz njihov intervju prvenac.
S obzirom na to da ste novi bend, verujem da bi ljude zanimalo kako se ova ekipa uopšte okupila. Dakle, kako je došlo do formiranja benda?
Igor: Ja sam došao na ideju da osnujem bend. Pošto Jimmy-a znam iz osnovne škole, skontao sam se prvo sa njim. Kada je on odlučio da u bendu svira gitaru - pošto svira i gitaru i bubnjeve - odlučili smo da nam Vasilije bude bubnjar, ali smo imali veliki problem sa nalaženjem basiste i pevača. Oni ljudi u Somboru koji uopšte sviraju uglavnom žele da sviraju daleko žešću muziku - metal i pank - i uglavnom su svi gitariti. Znao sam da Stefan svira bass, tako da smo ga pozvali da ga čujemo i mnogo nam se svidelo kako svira. Sa druge strane, Stefan je znao Alex-a. Zvali smo i njega i takođe nam se svidelo i kako on peva i tako je sve krenulo.
Stefan: Ja kažem da je to sve bila sudbina! Pre nego što ćemo se okupiti, počeo sam sve češće da srećem Igora. Nakon toga je Alex počeo da mi priča o tome kako on peva. Zatim me je Igor pitao da li ja još uvek sviram bass. Jedan dan sam džemovao sa njim i Jimmy-em, predložio Alexa i onda smo našli mesto za probe, okačili Titovu sliku i zastavu Jugoslavije i mogli smo da počnemo.
Poznato je da volim da idem na svirke, pogotovo ako su te iste svirke u mestima koja do sada nisam posetila.
Zbog svirke o kojoj ćete čitati u ovom postu sam prevalila dve stotine kilometara. Verovatno ste pomislili da je u pitanju neki mnogo veliki bend kad sam prešla toliki put. Međutim, ono što je u stanju da me odvede toliko daleko i da me navede da više sati provedem u putu nego na samom odredištu nije nikakav mega veliki bend, već prijateljstvo.
Pre skoro tri nedelje (opet kasnim sa pisanjem, i to debelo. Imam dobar razlog, verujte mi) sam u pola jedan posle podne otišla na gradski autobus i uputila se ka železničkoj stanici. Sela sam u voz za Novi Sad i prva dva i po sata mog putovanja su otpočela. Iako obožavam putovanja vozom, ovo nije bilo nimalo prijatno. Kupe je bio pun i ljudi su neprijatno buljili. Jedva sam čekala da stignem.
U jednom momentu sam shvatila da mi je vremenski razmak između dolaska jednog voza i polaska sledećeg petnaest minuta, a pošto je voz u kom sam bila (naravno) kasnio, postojala je šansa da zakasnim na drugi. Da se to desilo moj put bi se okončao jer bi polazak sledećeg voza bio prekasno.
Uspela sam da stignem na novosadsku železničku stanicu tri ili četiri minuta pre polaska voza za Sombor. Sjurila sam da kupim kartu i, srećom, žena na šalteru je bila dovoljno ljubazna da mi objasni gde mi stoji voz kako ga ne bih tražila. Uletela sam u voz i shvatila da je krcat i da ću morati da stojim jedan deo puta.
Tek kad sam uspela da sednem shvatila sam da je to bio najmoderniji voz kojim sam ikada putovala. Verovatno i najmoderniji voz u Srbiji. Udoban, izgledom jako podseća na nove beogradske tramvaje... I priča! Mogla sam opušteno da čitam ili da dremam, bez konstantnog virkanja kroz prozor kako bih videla gde se nalazim. Lepo piše koja je sledeća stanica i nemaš brige!
Opustila sam se i posmatrala vojvođansku ravnicu.
Kada sam nakon još dva i po sata vožnje konačno stigla u Sombor, ispred samih vrata voza imala sam delegaciju za doček u vidu Stefana, moje žene sa kojom sam u srećnom braku već više od tri godine.
Nakon što se Stefan uverio da ja zaista postojim, otišli smo na kafu u lokal u kome su konstrukcije stolova delovi starih šivaćih mašina. Oduševila sam se.
E, onda je konačno bilo vreme da se pođe u Apatin. Nađosmo se sa delom ekipe iz benda i pođosmo na taksi. Kada smo stigli u Apatin, našli smo se sa ostatkom ekipe i vreme pre svirke sam iskoristila da se upoznam i isćaskam sa svima.
Pre same svirke je bend dao i svoj intervju prvenac, koji ćete moći da pročitate na ovom blogu kroz par dana, pa ćete tako moći i da saznate nešto više o samom bendu.
Konačno je došlo vreme svirke. Nisam mogla da dočekam da čujem kako Heartbeat Boogie zvuče. Kada sam konačno čula, oduševila sam se. Ovi mladi pobunjenici opasno sviraju! Očekivala sam da dobro zvuče, ali oni su premašili moja očekivanja, s obzirom na to da je u pitanju bend koji postoji veoma kratko i nije imao mnogo svirki. Osećala sam se kao najverniji fan benda shvativši u međuvremenu da sam nakon par slušanja zapamtila tekstove pesama, te mogu da pevam zajedno sa bendom.
Kombinacija rokabili muzike i pank vokala koju ovaj bend svira je sjajna, pa samim tim i pesme odlično zvuče.
Iako su svirali mahom svoje pesme koje publika još uvek ne zna, reakcije su bile pozitivne. Među ljudima su se mogli čuti komentari da "klinci uopšte nisu loši". A da ovaj bend ume da podigne masu na noge, pokazalo se čim su zasvirali prve taktove pesama koje ljudi znaju.
Smatram da je sjajno što su momci dobili šansu da budu predgrupa jednom bendu kao što je Atheist Rap i isto tako smatram da su Ateisti imali sjajnu uvertiru i da ovaj bend zaslužuje da, za početak, bude predgrupa i drugim velikim pank bendovima.
Što se tiče svirke Atheist Rap-a, ne bih mnogo govorila o njoj s obzirom na to da ih previše često slušam uživo i da sam više puta i pisala o njihovim svirkama, a nema velike razlike između svake od tih svirki. Rekla bih samo da su svirka i provod bili sjajni i da mi je, zahvaljujući momcima iz Heartbeat Boogie-a, ovo bila najbolja svirka Ateista ikada!
Ovo je bilo sjajno iskustvo. Upoznala sam sjajne ljude. Zapravo, ne sećam se da sam u skorije vreme imala prilike da upoznam ovako sjajnu ekipu. Ni u jednom momentu se nisam osećala kao pridošlica. Naprotiv, osećala sam se kao član ekipe.
Nakon sjajnog provoda došlo je vreme za još pet sati puta, ali u suprotnom smeru.
Naravno da je i za to vreme moralo nešto da se desi. Morate priznati da se ne dešava baš često da u pet ujutru, pored praznog voza, osoba sedne baš kod vas, započne konverzaciju sa vama i na kraju se ispostavi da poznaje vašu sestru.
E, pa, upravo to se desilo.
Sedim za kompjuterom kao i svaki drugi dan, kad na početnoj strani fejsbuka vidim objavljenu nagradnu igru. Prvih troje koji odgovore tačno na nagradno pitanje dobijaju dve karte za Kultur Shock. Primamljivo. Vidim da je objavljeno pre tri minute. Znači, imam šanse ako odmah pošaljem mejl. Pogledam pitanje... Sjajno! Znam odgovor! Mada je to bilo jedno od onih pitanja za koje (ako ne znate odgovor) ne morate ni da guglate, već vam odgovor stoji pred nosom.
Elem, poslala sam ja taj mejl i sutradan dobijam odgovor da će me staviti na spisak na ulazu i da imam +1. Oduševila sam se. S obzirom na to da je u pitanju Kultur Shock, provod je bio zagarantovan.
Moj plus jedan (kao na maturi, hoho) je bila moja Vanja, moja zlica opasnica iz Mordora. Nismo se videle od novembra, a boljeg reunion-a od odlaska na dobru svirku nema!
Dođoh na Zeleni venac (koji je bio ugovoreno mesto sastanka) i iz daljine primetih osobu koja se šećka i, sudeći po headbang-u, sluša mnogo žestoku muziku. Zbog toga mi, čak ni ovako ćoravoj, nije bilo teško da prepoznam moju Mordor.
Začas se prisetimo gde je Mikser House i uputismo se tamo. Neko vreme smo stajale napolju i pokušavale da pričamo, mada nam to škriputavi hipster tramvaji nisu baš dozvoljavali. Nakon toga smo razgovarale sa neka dva čoveka i produkt toga je bila situacija u kojoj nas je čovek pitao na čemu smo, ako nismo ništa pile... Pravda za prirodno vesele ljude!
Odlučismo da konačno uđemo. Otišle smo do čoveka kod koga su liste, rekla sam ime i prezime i na čijoj sam listi... Nije mogao da me nađe. Pludeh. Jedini posao dotične osobe (koju sada neću spominjati) je bio da stavi moje ime na spisak. A ne mogu da ga pozovem jer nije tu. Pobesnela sam i rekla im da ću im pokazati mejl u kom mi je rečeno da sam na spisku. Dok sam pokušavala da se izlogujem s jednog mejla na telefonu i ulogujem na drugi, došao je čovek (pretpostavljam vlasnik kluba, organizator svirke ili nešto slično) kome su rekli da sam dobila mejl, ali da nisam na spisku. Samo me je pitao ko je trebalo da me stavi na spisak i, kada sam mu rekla, pustio nas je unutra. Mnogo mu hvala!
Pre svirke su, na moje oduševljenje (Vanjino baš i ne), puštali Defformero, pa se malo raspevah.
Nismo dugo čekale do početka svirke. Nije bilo previše ljudi, barem ne oko nas. Stajale smo same tačno u centru praznine između ljudi, obasjane reflektorom i glupirale se. Mnogo smo se razmahale i mislim da smo bile malo glasnije nego što treba, pošto su nas povremeno čudno gledali. Ali nije da nas je to nešto pogodilo. Na samom početku je Vanja imala prilike da vidi zašto sebe zovem manget za leteće čaše piva.
Muzika je prestala i na binu su izašla tri čoveka, od kojih je jedan imao krajnje simpatičnu kapu (kožnu, crvenu, sa natpisom bad girl) i izgledao kao lepša verzija Lemija iz Motorheda (mada, svako ko liči na Lemija MORA biti lepša verzija; budimo realni, Lemi nije lepotan). Bend je bio sjajan! Sjajni emiteri pozitivne energije. Njihov nastup, kao i sama pojava, su odavali toliko dobrih vibracija da smo Vanja i ja poželele da sviraju celo veče (a bile smo svesne i onoga što sledi). Dakle, Bezbeli apstrakcije su svoju prvu svirku u Beogradu oduvali!
Nakon što je bend zavšio svirku i nakon što su izneseni svi potrebni instrumenti, Kultur Shock nije izašao na binu... Kultur Shock je uleteo na binu! Bila sam na zaista mnogo koncerata i svirki i nikad, nigde, niko nije uspeo da napravi sjajnu atmosferu za manje od tri sekunde. Ovde se to dogodilo. Publika je poludela uz prvi otsvirani ton. Mada, kako i ne bi, kad je svirka započeta Tamnim vilajetom! Od tog prvog tona, do samog kraja atmosfera je bila na vrhuncu.
Same pesme ovog benda su veoma snažne. Kada se one uklope sa njihovom pojavom... E onda dolazi do pravog šoka! Ceo bend toliko isijava energijom da ne možete da odvojite pogled od bine. Najveće iznenađenje... ne, zaprepašćenje... Zaprepašćenje je prava reč! Elem, najveće zaprepašćenje za mene je bio momenat kada je Amy izašla na sredinu bine da peva. Do tog momenta, ja nisam znala ni da neki tonovi postoje, a kamoli da neko može da ih otpeva, a da ljudima ne raznese bubne opne. Masi je, kao u crtaćima, vilica pala do poda.
Jako mi je žao što nisam uspela da snimim kako Paris igra, jer je devojka razvalila! Obožavam te nagle pokrete violonista, a ona ih primenjuje i dok ne svira i to izgleda zaista brutalno. Na njoj je nekako i najočiglednije to uživanje u samoj svirci.
Mislila sam da o ovoj svirci pišem daleko duže, ali sam u jednom momentu shvatila da bi svako nepotrebno pisanije samo ugušilo taj sjajni utisak koji nosim sa ove svirke i koji je i dalje jednako jak kao i ono veče kad je svirka bila (a svi znamo koliko je vremena prošlo od te svirke do pisanja ovog posta, khm...).
Da sumiramo: ovaj bend je iz mene izvukao energiju kakvu niko nikada nije (a znamo da meni nije problem da budem energična), a u isto vreme izazvao i snažnu emociju. Muzičari ovog benda su u meni probudili divljenje. Zaista je vredelo otići na ovu svirku. Ovo je najbolje prvo iskustvo od svakog prvog odlaska na svirku nekog benda. Sa svirke ovog benda morate otići u šoku. Jer, ako odete ravnodušni, to znači da sa vama nešto nije u redu.
Svaka dalje napisana reč će biti suvišna.
Sedim, razmišljam o tome kako moram pisati nešto na blogu. Red je. Ali šta da pišem kada mi je inspiracija nula i ništa se nedešava? Slučajno bacim pogled na kalendar i shvatim da je mart. Imam osećaj da sam nešto zaboravila... Au, čoveče, favoriti februara!
Dakle, da počnem.
Februar je, na neki način, za mene bio mesec promena. Prvenstveno fizičkih promena.
Početkom meseca sam uradila dva dreda. Obožavam, ih. Duži je do pola leđa,a kraći nešto ispod ramena i mnogo su mi kul.
Dakle, da počnem.
Februar je, na neki način, za mene bio mesec promena. Prvenstveno fizičkih promena.
Početkom meseca sam uradila dva dreda. Obožavam, ih. Duži je do pola leđa,a kraći nešto ispod ramena i mnogo su mi kul.
Dvadeset četvrti februar je bio prilično užurban dan.
Celo pre podne sam provela po gradu. Prvo šišanje, pa odlazak po telefon, zamena kartice... Moralo se otići i na kafu sa Mašom, a posle svega toga se spakovati i otići u Beograd i stići na vreme na koncert. Taj koncert i jeste poenta ovog posta.
Nakon kašnjenja voza konačno stigoh u Beograd i uputih se ka stanu. Bukvalno sam se samo spremila na brzinu, jela i krenula na autobus, zaputivši se ka Domu Omladine.
Kada sam ušla, zatekla sam veliki broj ljudi u holu, pa sam pomislila da unutra nije gužva. Međutim, prevarila sam se. Unutra je bilo krcato. Krenula sam ka prvim redovima da nađem društvo. Uspela sam da se proguram skoro skroz napred, međutim jedna osoba nije htela da se pomeri da prođem. Šaljem drugu poruku da ne mogu da prođem do njega i u tom momentu shvatim da je on ta osoba koja mi ne da da prođem!
Nažalost, propustila sam obe predgrupe, ali sam stigla nekoliko minuta pre Laneganovog izlaska na binu. Sva svetla u sali su bila pogašena, osim par slabašnih crvenih i plavih reflektora na bini.
Lanegan je izašao na binu, zauzeo svoj čuveni stav pognute glave, naslonjen na stalak za mikrofon. Dok mu je crveno svetlo osvetljavalo upalo lice, salom se razlegao poznati, umirujući glas koji je zvučao identično kao na snimcima.
Lanegan je izašao na binu, zauzeo svoj čuveni stav pognute glave, naslonjen na stalak za mikrofon. Dok mu je crveno svetlo osvetljavalo upalo lice, salom se razlegao poznati, umirujući glas koji je zvučao identično kao na snimcima.
Nikada nisam bila na mirnijem koncertu. Lagana muzika, smireni ljudi... Laneganova komunikacija sa publikom svedena na minimum. Svega dve rečenice. Ali, ne mogu da se žalim i da kažem da mi je to zasmetalo u bilo kom momentu.
Veći deo koncerta sam žmurila, prepuštajući se melanholiji. Mark Lanegan nije jedan od izvođača čiji scenski nastup izaziva emociju. Njemu to nije potrebno. Sve što je potrebno je muzika.
Zamračena sala i minimalan pokret su samo doprineli tome da se potpuna pažnja obrati na muziku.
Emocije su mi bile na vrhuncu kada je otpevao Deepest Shade - jednu od mojih omiljenih pesama. Verujem da je i drugima bilo divno koliko i meni, s obzirom na to da je posle ove divne pesme dobio najgromoglasniji aplauz.
Mark je, nakon koncerta, ostao da se fotografiše sa fanovima i da da autograme.
Dok sam stajala sa strane i gledala u njega videla sam čoveka koji naizgled mrzovoljno potpisuje sve te plakate i karte. Zaista je delovao kao da mu se ne sedi tu gde sedi.
Međutim, kada sam prišla i dala mu kartu da potpiše, na mrzovoljnom licu mu se pojavio široki osmeh i začula sam tiho i umorno, ali krajnje veselo "Hi!"
Nisam želela da mu govorim bilo šta, ili da komentarišem svirku. Samo sam mu uzvratila pozdrav i zahvalila se nakon što mi je dao autogram i fotkao se sa mnom.
Taj jedan pozdrav je za mene bio sasvim dovoljan i taj momenat će zauvek ostati urezan u moje sećanje.
Zaista nemam prave reči kojima bih opisala ovaj koncert i utisak sa istog, ali taj isti utisak neću zaboraviti. Ovo zasigurno nije jedan od onih žestokih koncerata sa snažnom atmosferom, ali sigurno jeste jedan od onih koji mi je izmamio gomilu emocija i time kreirao jednako snažnu atmosferu.
Za kraj bih želela da se zahvalim Branku za plakat i posebno posebnoj osobi zbog koje je sve ovo bilo moguće. Osobo, bitna si.
Lepo je biti napolju pred svitanje.
Nebo na istoku je purpurno-plavo.
Nagoveštava zrake sunca koji će da se probude.
Nadvijaju se tamni oblaci.
Sa svih ostalih strana još uvek caruje mrkli mrak.
Celo telo drhti od hladnoće,
ali ostaje na istom mestu
jer svetli horizont naprosto mami.
Osećaj hladnoće na licu umiruje.
Nebeski svod polako poprima krvavocrvenu boju.
Dim se polako oteže iz visokih dimnjaka.
U železničku stanicu u dolji ulazi usamljena lokomotiva.
Vrane uvek podivljaju u ovo doba.
Kada su oči zatvorene, zvukovi postaju izoštreniji.
Lepši.
Prepliću se i mešaju.
Ispunjavaju um.
Sva čula su izoštrena.
Lice greje prvi zrak...
Ono što mi trenutno najviše fali u Beogradu je fotoaparat. Toliko stvari za fotkanje, a on bleji u Rumi. Not cool.
Kad sam već kod Rume, pomalo mi fali rumska zemlja (beton, šta god) pod nogama. Nisam bila u Rumi od prošle godine. Bez zezanja. Ima odande da se vratim kao nov čovek. Bez većine kose i sa noktima. Dakle, vreme je za promene.
Takođe, blog će biti daleko aktivniji, s obzirom na to da ispitnom roku dolazi kraj, a i ja sam puna ideja. Konačno će Dete iz provincije odeljak dobiti postove kakve je odavno trebalo da dobije. Planiram da, za početak, napravim tematske nedelje u tom odeljku. Već imam ideju za prve dve, ako ne i tri nedelje. Postovi će izlaziti jednom dnevno, ili jednom u dva dana, zavisno od toga kako organizujem materijal. Neću vam još govoriti o čemu se radi, ali mislim da će vam se svideti.
Pokušaću da se, koliko mi vreme bude dozvoljavalo, vratim čitanju i gledanju animea, da bih mogla da oživim sekcije bloga koje su posvećene upravo tome.
Treba da se dogovorim sa jednom devojkom da mi u narednih nekoliko dana uradi neki jednostavni logotip za blog. To će biti kul.
Takođe sam napravila fejsbuk stranicu na koju ću kačiti postove sa bloga. Ne, nisam se umislila, pa pravim sebi fan pejdž ili nešto jednako glupo, već samo volim da su objave postova organizovane na jednom mestu. Ako ne vama, onda barem meni.
Htela sam još mnogo toga da napišem, ali mi je iznenada nestao internet, tako da sam (gle čuda!) zaboravila. Neka ovo onda bude jedan od onih apdejt postova. Večeras idem kući, tako da sledi prikupljanje materijala, a najverovatnije od ponedeljka novi postovi.
Dođoh i do prvih favorita u ovoj godini i, nadam se, početka mog redovnog pisanja favorita.
Ovog meseca nije bilo baš mnogo izlaženja iz stana, pa samim tim nema ni previše favorita. Ali, manjak kvanititeta, nadam se, nije uticao na kvalitet.
Honološki, prva januarska stavka je ReFoto izložba fotografija na temu autoportret. Iako mi većina fotografija, kao što sam već pisala, nije baš najbolje legla, one koje su mi ~legle~ su me apsolutno oduševile! A i uvek uživam u posećivanju izložbi, tako da ni ova nije izuzetak.
Ovog meseca nije bilo baš mnogo izlaženja iz stana, pa samim tim nema ni previše favorita. Ali, manjak kvanititeta, nadam se, nije uticao na kvalitet.
Honološki, prva januarska stavka je ReFoto izložba fotografija na temu autoportret. Iako mi većina fotografija, kao što sam već pisala, nije baš najbolje legla, one koje su mi ~legle~ su me apsolutno oduševile! A i uvek uživam u posećivanju izložbi, tako da ni ova nije izuzetak.
U više navrata sam ovde napominjala kako je većina ljudi na domaćoj pank/rok/metal sceni neverovatno prijatna i ima sjajan osnos sa publikom.
Na festivalu Zimska idila, posle sjajne svirke, imala sam priliku da razgovaram sa jednim od ovih ljudi. U pitanju je pevač benda Brkovi, čovek koji čak i u svom nadimku spaja pank i narodnjake - Shamso 69.
Svako od nas obavljao svoj posao - ja pitala, a Šemso se dohvatio peškira posle prave velnes i spa svirke i odgovarao na sva moja pitanja i podpitanja, od onih neozbiljnih, do onih sa prilično ozbiljnom tematikom.
One lako uvredljive na vreme upozoravam da intervju nije cenzurisan.
Na festivalu Zimska idila, posle sjajne svirke, imala sam priliku da razgovaram sa jednim od ovih ljudi. U pitanju je pevač benda Brkovi, čovek koji čak i u svom nadimku spaja pank i narodnjake - Shamso 69.
Svako od nas obavljao svoj posao - ja pitala, a Šemso se dohvatio peškira posle prave velnes i spa svirke i odgovarao na sva moja pitanja i podpitanja, od onih neozbiljnih, do onih sa prilično ozbiljnom tematikom.
One lako uvredljive na vreme upozoravam da intervju nije cenzurisan.
