Htela sam da sačekam da se još malo slegnu utisci sa koncerta Tarje, ali, videvši izveštaje na različitzim portalima (koji se totalno kose sa mojim doživljajem i lično mislim da su potpuno pogrešni), shvatila sam da svoje mišljenje i svoj utisak moram odmah da iznesem. Prvenstveno, nismo išli na koncert Nightwish-a, već na koncert Tarje. Iz tog prostog razloga ne shvatam čemu toliko piskaranje o Nightwish-u, kad je zvezda večeri bila upravo Tarja.

Znate da nikada ne pišem o setlisti jer o tome možete da pročitate na svim metal portalima, ali bih ovaj put želela da napomenem da je, umesto Darkness, na moju veliku sreću pevala Damned and Divine. 

Većina portala je ovde napravila grešku tako što su prekopirali setlistu prethodne večeri, te sam se razočarala što se i ovaj pravac novinarstva sveo na copy/paste.

Ali, o tome ću nešto kasnije.

Prva stvar koja me je oduševila bili su fantastični Crimson Blue. Apsolutno su me oduševili. Nisam želela da puštam njihove pesme pre koncerta, da bi one ostale iznenađenje i možda sam time sebi napravila mali problem. Naime, u SKC-u su održali akustičnu svirku, a zapravo nisu akustični bend. Mene je ova akustična svirka toliko oduševila da se pribojavam da preslušam originalne pesme.

U svakom slučaju, anđeoski vokal i akustične gitare su bili pun pogodak! Iako ne znam njihove pesme, ni u jednom momentu mi nije bilo ni najmanje dosadno. Štaviše, uživala sam kao da slušam neki od svojih omiljenih bendova.

Bend ima sjajan kontakt sa publikom. Dani je dala poseban pečat mom snimku kada je videla da snimam pruživši ruku ka kameri i uzvrativši mi širokim osmehom kad sam se nečujno zahvalila, da ne bih pokvarila estetiku snimka.

Zaista za ovaj bend imam samo reči hvale. Potpuno su me oduševili. Nadam se da će se to oduševljenje održati i kada preslušam kako zvuče sa distorzijom.

Rado bih već sutra ponovo otišla na njihovu svirku.

Nakon ovog sjajnog benda usledilo je čekanje onoga zbog čega smo svi došli.

Tarja je imala vrlo energičan izlazak na binu. Publika je u delirijumu. Moja prva reakcija: Koliko je samo ova žena lepa! A onda - trans. U isto vreme osećam sreću i neopisivu nevericu jer mi je Tarja na dohvat ruke.

Ljudi oko mene pevaju na sav glas, kao i ja. Svesna sam da dosta ljudi oko mene ne zna tekstove, što me iznenađuje. Mada, oni svakako u tom momentu nisu bili bitni. Bitan je taj osećaj kada ste tu samo muzičar kojeg voliš i ti. Sami. Bez ikoga da remeti momenat savršenstva.

Čuti glas ove žene uživo je neopisiv osećaj. Apsolutno me je oduševila. Ceo koncert je bio veoma ličan i emotivan. Veoma su me dirnule njene reči posvećene nama kao publici (samo nisam jedna od onih osoba koje prolivaju suze u takvim situacijama. Mada je i takvih bilo, moram priznati). Sve vreme nisam mogla da skinem osmeh s lica. Njena pojava je u meni izazvala osećaje divljenja, zadovoljstva, blaženosti i sreće.

Primetila sam koliko je bila oduševljenja. Nije to ono: to je moja publika, pa ja sada moram da kažem kako ih volim, kako ih obožavam i kako mi je ovo najbolje veče u životu. Na njenom licu se videlo oduševljenje. Konstantno je, sebi u bradu, ponavljala reči unbelievably i amazing i nije skidala osmeh sa lica. Naprosto je zračila pozitivnom energijom, koja se prenela na sve nas.

Sviđa mi se što se potrudila da nam se obrati i na srpskom, te smo od nje mogli čuti: "dobro veče", hvala puno, ruke gore, volim vas, super ste, kao i vidimo se i, za kraj, laku noć. Za to je, naravno, svaki put bila nagrađena opštim ovacijama.

Što se tiče benda, apsolutno su me oduševili! Bili su jednako energični kao i ona. Gitarista je član benda koji me je najviše oduševio. Više puta je bukvalno silazio u publiku. Trčao je i skakao po bini. Videlo se da zaista uživa i osetila se ta neka sirova energija.

"Knjiga je jedinstvena, prenosiva magija" - Stiven King

Dešavanje koje Beogradu daje nedelju dana posebnog sjaja, intelektualnog sjaja, je Sajam knjiga. Za ljubitelje pisane reči je ovo savršen događaj.

Predivno je videti da su svi ti ljudi na istom mestu iz istih razloga kao vi. Još lepše je što je taj razlog knjiga.

Ući u hale pune kalitetne književnosti (onu manje kvalitetnu ćemo da zanemarimo) je poput ostvarenja sna. Uvek sam želela da imam biblioteku. Na dobrom sam putu da to ostvarim, još samo da nađem mesta za sve te knjige.

Čim sam ušla stvorila mi se želja da pokupim većinu tih knjiga i teleportujem se u hladnu prostoriju punu polica. Zašto hladnu? Zato što su same knjige dovoljne da ugreju prostoriju. Nekako je sve lepše sa njima.

Mana sajma knjiga je što dobijete želju da posedujete sve te knjige koje vidite, ali znate da finansijski niste sposobni za tako nešto.

Pola osam ujutru je. Sedim u ćošku stana. Imam potrebu da izađem. Obuvam starke i navlačim džemper. Izlazim. Posmatram lastu na žici i pitam se zašto još uvek nije otišla. Hladno je, a ja sam zimogrožljiva. Ipak, ne smeta mi. Obavijam džemper oko sebe i nastavljam. Prolazim između šumaraka i poluzavršenih kuća. Divim se pogledu kao da ga vidim prvi put. Nemam muziku, ali ne marim. Slušam cvrkut ptica i šum vetra. Obrazi mi trnu od hladnoće. Ne marim. Suze mi liju od vetra. Nije bitno. Moja crna odeća trenutno nimalo ne odražava moje raspoloženje. Osećam se ispunjeno i srećno jer osetim miris zime...

Možda i jesu došli do kraja puta, ali dok su još uvek tu, na kraju, mi ćemo da ih slušamo.

Na samom ulazu u klub Fest smo prišli pored svih članova bendova.

Kao predgrupa nastupio je Danilo Petrović Trio. Moram priznati da nisam znala šta da očekujem kada sam čula ime benda, ali svakako nisam očekivala ono što je sledilo, a to je fantastičan instrumental.

Nekoliko pesama kasnije na binu izlazi instrumentalni deo (kako ga je Biške nazvao) etno metal benda Pero Defformero, uz Frišove reči: "Molimo vas da spustite teretni lift sa našim pevačem", što je izazvalo opšti smeh i ovacije. Odlučiše da oni malo zasviraju pre nego što se Biške pojavi na bini.

Na moje veliko oduševljenje, započinju Ferarijem, a to ukazuje da je svirka od samog starta bila zaista sjajna i energična.

Biške se pojavljuje taman na vreme da zapeva i to u onoj stajliš odevnoj kombinaciji koju sam očekivala prošli put.

Iskrena da budem, ova svirka mi je bila još bolja od one u KST-u letos. U pitanju je bio klubski prostor, bez ograda, bez previše mase... Vrlo je moguće da je to atmosferu učinilo daleko opuštenijom od one u KST-u.

Ovaj put je Biške više pričao između pesama, terajući svojom pričom ljudima suze na oči (zbog smeha, naravno).

Ponoviću ono što sam rekla prošli put, a to je da nisam smela da skrenem pogled sa bine, a pogotovo sa Bišketa da ne bih propustila neku grimasu i gestikulaciju, jer su naprosto fantastične!

Za kraj smo videli kako pravi bendovi daju nogu svojim članovima.

Dobiješ džinovsku crvenu nogu u dupe, ona te lansira u publiku, pa te publika odnese.

U kolikoj razmeri volim fotografiju, u tolikoj razmeri sam baksuz što se tiče beogradskih izložbi i konkursa. Verujem da i sami znate da je u pitanju ogromna razmera. Nije tu u pitanju slučaj u kom ja ne mogu da prođem dobro na konkursima. U pitanju je nešto potpuno suprotno. Daću vam i dva primera.

Prvi primer odnosi se na Canon fotografski konkurs 2012. godine. Poslala sam fotografiju na konkurs i nakon završetka konkursa dobila mejl da se moja fotografija našla među dvadeset pet najboljih (od skoro hiljadu prijavljenih) fotografija. Oduševila sam se. Tada još nisam imala nikakav fotoaparat, a ni dobru kameru na telefonu. Uz pomoć kamere od 1.3 megapiksela i malu pomoć editora nastala je jedna skroz u redu fotografija.Zaista nije ništa specijalno, ali bila sam jako ponosna na sebe jer je moja, do krajnje granice amaterska fotka smatrana boljom od stotina profesionalnih fotografija.

Nakon tri dana bez sna, šest kafa i tri Bustera od pola litre, bila sam spremna da uđem u KST.

Ušli smo nešto malo nakon početka svirke Cassidy's Brewery i istog momenta sam shvatila da ne mogu da pobegnem od Rume jer je jedan član benda odatle.

Elem, bend je bio super. Nikako vam ne može biti loše uz irsku muziku. Vesele melodije su nas dobro razmrdale i zagrejale za ono što je sledilo.

Kao i do sada, bend je počeo maksimalno energično, što nama kao publici koja je taj momenat jedva čekala nije nimalo smetalo. 

Bend je svirao ono što ja zovem okrnjena setlista. Nije bilo mojih omiljenih pesama (pratim Kombat od pre prvog albuma, pa je nekako očekivano da su mi najstarije pesme ujedno i  najdraže), ali je i dalje bilo (oprostićete mi na izrazu, ali ovaj najbolje opisuje momenat) do jaja!

Nego, da se vratim na bend. Mislim da je Mortal Kombat konačno skupio više para da kupi opremu iz Novog Pazara, jer su zvučali odlično! Energija i benda i publike je bila na najvišem nivou.

Citiraću jednu osobu, koja je u jednoj rečenici opisala ovu svirku na najbolji mogući način: Bend je opravdao svoju popularnost, a publika njegovo ime.

Prilično je nepravedno što je masa napustila prostor posle Kombata, bez obzira na to što je većina upravo zbog njih i došla. Naravno, KBO!  je otprašio kao da je i dalje puno.

Mislim da je ovo prvi put da sam na neku svirku stigla tačno pred glavni bend i da nisam čula predgrupe. Žao mi je što sam propusitila gomilu predgrupa, ali šta je - tu je.

Goblini su svoju svirku započeli dok sam ja čekala da se žene smiluju i brže obave svoje fiziološke potrebe, tako da sam u wc-u igrala uz U odbrani zla.

Moram priznati da sam na ovu svirku išla sa malo rezervisanim stavom i namerom da stojim skroz nazad, s obzirom na to da su šutke za Gobline uvek bile, u najblažu ruku, stravične.

Međutim, shvatila sam da je situacija mnogo drugačija kad ljudi plate da vide ovaj bend, nego na festivalima, gde svakakva bagra jedva dočeka svoju priliku.

Ljudi su bili maksimalno fini, tako da sam, za promenu, mogla da ispratim celu svirku.

Bend je bio apsolutno sjajan.

Kada su oni u pitanju, ne postoji šansa da pofali energije.

Kao što sam jednom već napomenula, ovo je bend koji misli svaku reč koju otpeva. bend koji živi svaki ton koji otsvira. Bend koji obraća pažnju na smenu generacija među slušateljima njihove muzike. Uvek će u nekom momentu proveriti koliko je ljudi u publici mlađe od pesme koju sviraju. Kad god dobiju veliki odaziv na svoje pitanje, na licu im se vidi zadovoljstvo. To je glavni dokaz da njihova muzika živi.

Bilo je tu i starih i novih pesama. Iz svakog perioda njihove karijere po nešto. Otsvirali su svaku dobru staru pesmu koje sam mogla da se setim (osim Nagrade). Kao i uvek, svaku sam otpevala horski sa ostatkom mase od početka do kraja. Grlo je opet trpelo. Ali, zna se da grlo trpi kad je svirka sjajna.

SKC je goreo.