Nakon tri dana bez sna, šest kafa i tri Bustera od pola litre, bila sam spremna da uđem u KST.
Ušli smo nešto malo nakon početka svirke Cassidy's Brewery i istog momenta sam shvatila da ne mogu da pobegnem od Rume jer je jedan član benda odatle.
Elem, bend je bio super. Nikako vam ne može biti loše uz irsku muziku. Vesele melodije su nas dobro razmrdale i zagrejale za ono što je sledilo.
Dok sam, leđima naslonjena na ogradu, čekala sledeći bend, neko sa druge strane ograde je naleteo na mene. Besno sam se okrenula i shvatila da je to bio Blaža koji nije uspeo da se zaustavi kad je istrčao iza bine.
Na moje veliko razočaranje, nije bio u supermen odelu, pa ni efekat kad ga masa nosi nije bio isti. Ovo je bio Blaža u pimp izdanju.
Dobra svirka, mnogo domaćih hitova (pesme Azre me posebno oduševiše) i, naravno, Blažina voljena Pamela.
Nakon Prljavog inspektora Blaže i Kljunova usledilo je ono što je skoro ceo KST čekao.
Otišla sam na svirku Mortal Kombata posle tri godine. Moram priznati da mi je bilo malo čudno da vidim bend bez Dede, a pogotovo bez Stoleta.
Kao i do sada, bend je počeo maksimalno energično, što nama kao publici koja je taj momenat jedva čekala nije nimalo smetalo.
Bend je svirao ono što ja zovem okrnjena setlista. Nije bilo mojih omiljenih pesama (pratim Kombat od pre prvog albuma, pa je nekako očekivano da su mi najstarije pesme ujedno i najdraže), ali je i dalje bilo (oprostićete mi na izrazu, ali ovaj najbolje opisuje momenat) do jaja!
Naravno da sam ja na zvuk Fear of The Dark introa završila na Mirkovim ramenima (i naravno da nijedan od gomile fotografa koji su me fotkali nije objavio fotku) jer kakav bih ja Srbin pravoslavac bila kada bih Post'o sam metalac provela na zemlji?! Mirku se ovom prilikom izvinjavam što mu zbog mene na svakoj svirci otpadnu leđa.
Nego, da se vratim na bend. Mislim da je Mortal Kombat konačno skupio više para da kupi opremu iz Novog Pazara, jer su zvučali odlično! Energija i benda i publike je bila na najvišem nivou.
Citiraću jednu osobu, koja je u jednoj rečenici opisala ovu svirku na najbolji mogući način: Bend je opravdao svoju popularnost, a publika njegovo ime.
Ovo samo pokazuje koliko su ovaj bend i njihova publika sjajan tim.
Znam da slika sa Kombata ima najmanje i da su najlošijeg kvaliteta, ali to samo znači da je meni toliko bilo dobro da se nisam setila da fotkam i da nisam mogla da budem mirna tih par sekundi, koliko mi je bilo potrebno za fotku.
Nakon Kombata se situacija drastično smirila, ali za mene još nije bilo ni približno gotovo, jer je sledio momenat kada ću prvi put u životu uživo čuti KBO!
Prilično je nepravedno što je masa napustila prostor posle Kombata, bez obzira na to što je većina upravo zbog njih i došla. Naravno, KBO! je otprašio kao da je i dalje puno.
Žao mi je što nisam čula fantastičnu obradu pesme benda Denis i Denis, ali je svakako bilo sjajno.
Dok je bendova kao što je KBO! biće i panka.
Mislim da je ovo prvi put da sam na neku svirku stigla tačno pred glavni bend i da nisam čula predgrupe. Žao mi je što sam propusitila gomilu predgrupa, ali šta je - tu je.
Goblini su svoju svirku započeli dok sam ja čekala da se žene smiluju i brže obave svoje fiziološke potrebe, tako da sam u wc-u igrala uz U odbrani zla.
Moram priznati da sam na ovu svirku išla sa malo rezervisanim stavom i namerom da stojim skroz nazad, s obzirom na to da su šutke za Gobline uvek bile, u najblažu ruku, stravične.
Međutim, shvatila sam da je situacija mnogo drugačija kad ljudi plate da vide ovaj bend, nego na festivalima, gde svakakva bagra jedva dočeka svoju priliku.
Ljudi su bili maksimalno fini, tako da sam, za promenu, mogla da ispratim celu svirku.
Bend je bio apsolutno sjajan.
Kada su oni u pitanju, ne postoji šansa da pofali energije.
Kao što sam jednom već napomenula, ovo je bend koji misli svaku reč koju otpeva. bend koji živi svaki ton koji otsvira. Bend koji obraća pažnju na smenu generacija među slušateljima njihove muzike. Uvek će u nekom momentu proveriti koliko je ljudi u publici mlađe od pesme koju sviraju. Kad god dobiju veliki odaziv na svoje pitanje, na licu im se vidi zadovoljstvo. To je glavni dokaz da njihova muzika živi.
Bilo je tu i starih i novih pesama. Iz svakog perioda njihove karijere po nešto. Otsvirali su svaku dobru staru pesmu koje sam mogla da se setim (osim Nagrade). Kao i uvek, svaku sam otpevala horski sa ostatkom mase od početka do kraja. Grlo je opet trpelo. Ali, zna se da grlo trpi kad je svirka sjajna.
SKC je goreo.
Trinaestog septembra sam sa sestrom i njenim drugom išla na Provetravanje u Barutanu. Ovo je ujedno bio moj prvi dan u Beogradu. Tačnije, tada sam se doselila.
Prvi bend je za mene bio totalno nepoznat, ali su me pridobili već posle par otsviranih tonova. Imaju taj neki fanki zvuk psihodeličnog roka. jednostavno ne možeš stajati mirno dok sviraju. Svaka čast Jarbolima!
Obojeni program je nastavio da širi dobre vibracije. Slušala sam ih drugi put u životu. Oba puta mi je bilo sjajno. Program možete ili jako da volite i uživate u njihovim svirkama, ili da ih ne volite i da vas iste te svirke ubiju u pojam. Još nisam srela nikog ko je između.
Za Program imam samo jednu zamerku - na svirkama ne izvode Ona je tu.
Nakon Programa na binu izlazi instrumentalni deo KKN-a, a za njima i Oliver i njegova pljoskica. Iako je ova svirka bila sjajna, bila mi je za nijansu lošija od one na SRF-u. Zvuk je svakako bio bolji, ali je malo falilo atmosfere. Ovo je bila Ognjenova oproštajna svirka. Želimo mu lep život u Dubaiju.
Ovo mi je bio najbolji početak rođendana ikada!
Želim da napomenem da sav prihod od Provetravanja ide za Obrenovac i da bendovi ne uzimaju profit. Nadam se da će se neko setiti da im se javno zahvali jer to nisu mali bendovi, već neka od glavnih imena srpskog roka.
Za kraj imam poruku za Rumljane i ljude iz okolnih gradova koji su izlazili u Rumu: Mislili ste da Obojeni Program može da prođe bez Piksija? E, pa, prevarili ste se! Piksi is everywhere!
Da, znam da naslov ovog posta mnogo podseća na naslov u Blicu vezan za istu temu i na to ću samo da kažem da sam ja ovaj post spremila pre Blica i da neću ništa da menjam (ali, eto, reklama za Blic).
Ako niste već i sami svesni, ukazaću vam na to da je ovo prvi post novog odeljka bloga, zbog koga je ceo blog i napravljen. Iskreno se nadam da će i ostali biti jednako zanimljivi i kreativni, kako meni, tako i vama.
Ono što mi je u Beogradu prvo okupiralo pažnju su grafiti mopsa po celom gradu. Poruke ovog kučeta su na prvi pogled veoma dvosmislene i komične (možda čak i pomalo priglupe), ali kad malo obratite pažnju, uvidite da su to, u stvari, veoma mudre poruke i korisni saveti. Da bih vam dočarala o čemu govorim, prilažem i fotke (za koje veoma zahvaljujem Betmenki).
Uživajte u fotkama i nadam se da će vam se dopasti ovaj odeljak bloga.
Ako niste već i sami svesni, ukazaću vam na to da je ovo prvi post novog odeljka bloga, zbog koga je ceo blog i napravljen. Iskreno se nadam da će i ostali biti jednako zanimljivi i kreativni, kako meni, tako i vama.
Ono što mi je u Beogradu prvo okupiralo pažnju su grafiti mopsa po celom gradu. Poruke ovog kučeta su na prvi pogled veoma dvosmislene i komične (možda čak i pomalo priglupe), ali kad malo obratite pažnju, uvidite da su to, u stvari, veoma mudre poruke i korisni saveti. Da bih vam dočarala o čemu govorim, prilažem i fotke (za koje veoma zahvaljujem Betmenki).
Uživajte u fotkama i nadam se da će vam se dopasti ovaj odeljak bloga.
Što se tiče jula, ceo mesec je (i pored svog stresa) bio odličan.
Prva stavka među omiljenim događajima u julu je ujedno i ona koja se hronološki prva desila, a to je savršen provod na svirci benda Pero Defformero u KST-u.
Iako sam dugo želela da pročitam ovu knjigu, sam nailazak na nju se desio potpuno neplanirano.
Pročitala sam je u dahu. Ostavila je deočekivano jak utisak.
Knjiga je... Teška. Priča koja se u njoj skriva je teška.
Smiren pripovedački ton bez mnogo konkretne radnje stvara težu sliku rata i patnje, nego opis najkrvavije bitke. Retrospektiva sentimentalnih uspomena pritiska teg na grudima i otežava disanje.
Ovaj put izostaje odabir omiljenig lika. Glavnog lika - Amira - u isto vreme prezirem i žalim. Mišljenje o njemu mi se menja sa svakom nevoljom koja ga snađe. Rekla bih da mu se sve vraća posredstvom karmičkog procesa... Ali, neki događaji su previše grubi da bi bili karmičko vraćanje zla zbog dečačkih grehova. Nisam sigurna šta da mislim. Recimo samo da mu nisam previše naklonjena, ali da se ipak saosećam sa njegovom patnjom.
Čitati u pitpunoj tišini ili uz dobovanje kiše. Eventualno uz muziku koja izaziva tmurna (ali ne totalno negativna!) raspoloženja. Obavezno bez vokala.
Ruke su mu vezane iza leđa grubo upredenim užetom koje mu se useca u članke. Oči su mu vezane crnom krpom. Kleči na ulici, na ivici slivnika punog mirne vode, glava mu je upala među ramena. Kolena mu klize po tvrdoj zemlji i krvare dok se on ljulja u molitvi. Kasno je popodne i njegova senka njiše se napred - nazad na šljunku. Šapuće nešto sebi u bradu. Približavam se. Hiljadu puta, šapuće. Za tebe, ako treba hiljadu puta. Ljulja se napred - nazad. Diže lice. Vidim bledi ožiljak na gornjoj usni.
Nisamo sami.
Prvo vidim puščanu cev. Onda čoveka koji stoji iza njega. Visok je, odeven u prsluk sa sitnim šarama, a na glavi ima crni turban. Gleda dole u čoveka s vezanim očima, a u pogledu mu se ne vidi ništa sem ogromne, tamne praznine. Zakoračuje unazad i diže cev. Prislanja je na potiljak čoveka koji kleči. Sunce što zalazi na tren iskri na metalu.
Puška zaglušujuće urla.
Pratim putanju cevi koja se diže uvis. Vidim lice iza oblaka dima koji izbija iz cevi. Ja sam čovek u prsluku sa sitnim šarama.
Budim se sa vriskom zarobljenim u grlu.
Mislim da je ovo, zapravo, najbolji mogući naslov za ovaj post. Gajba piva ukazuje na BeerFest, ceo naslov je stih Atheist Rap-a (koji su nastupali prvo veče koje sam bila), a drugo veče su nastupali Hladno Pivo (a mislim da je jasno kakve veza oni imaju sa naslovom).
Što se prve večeri tiče, ekstremno mi je krivo što sam propustila RHCP Tribute. Ako ništa drugo, barem sam čula Scar Tissue dok sam prelazila most. Zvučalo je odlično!
Sanju Ilića i Balkaniku smo presedeli. Baš i nisu naš fah.
Igrom slučaja smo završili napred pred Plavi orkestar i ostali tamo celu njihovu svirku. I znate šta? Nisam oduševljena. Štaviše, mislila sam da ću zaspati. Čak sam i pomislila kako je Balkanika bila mnogo zabavnija. Ljudi oko mene su s sjajno provodili, ali ljubavne "tra-la-la" pesmice jednostavno nisu za mene. A sve pesme Plavog orkestra su takve. Ako ništa drugo, zvala sam Mašu da sluša, pa je barem neko uživao.
Posle Orkestra su nastupili Atheist Rap. Iskakala sam se, odrala grlo pevanjem. Bilo mi je savršeno. Daleko bolje nego na SRF-u , a igrala sam sama! Jedna stvar je, nažalost bila ista kao i na SRF-u; i to ona najgora: obezbeđenje je pretuklo jednog dečka jer je bio u šutki, popeo se na ogradu ili tako nešto. bend je, naravno, opet iznervirano prekinuo svirku.
(Opet nemam sliku, baš mi ne ide s Ateistima)
Poruka organizatorima ovakvih dešavanja: PRESTANITE DA ZAPOŠLJAVATE LJUDE KOJI SU TOLIKO DEBILNI DA JEDVA ČEKAJU DA PRETUKU NEKOG KLINCA JER JE PIPNUO OGRADU!!!
Razmišljala sam o tome da odem negde sa strane pre nego što Goblini počnu, jer su šutke za njihove svirke, blago rečeno, užasne (nemam ništa protiv šutki, ali se u ovakvim šutkama uvek nađu debili koji ne gledaju da li je u pitanju muško, žensko, ili dete. Dobila sam udarac u glavu jer nisam dala liku da me uvuče u šutku). Ipak, ostala sam tu gde jesam, da bih kasnije namerno ušla u najgoru šutku s namerom da izvučem klinca čijeg je oca bolelo dupe što mu masa lomi dete.
Nakon toga sam bila toliko besna da sam izašla iz mase. I znate šta? Bilo mi je savršeno! Otišla sam samo par metara od mesta na kom sam bila, a bila je gomila mesta za skakanje. Konačno sam, posle dve godine, uživala u muzici i energiji Goblina. Konačno sam mogla da se divim ljudima koji zaista misle svaku reč koju interpretiraju. Jedva sam čekala dvadeseti sptembar. Bio je to moj prvi odlazak na svirku Goblina van nekog festiala (o tome više za par dana).
Ovaj Beer Fest su definitivno obeležila kašnjenja jer sam drugo veče propustila Faith no More tribute i KKN (a imala sam ogromnu želju da čujem oba benda).
Srećom, stigla sam na Hladno Pivo. Odlična svirka! Najbolja za ova dva dana. S obzirom na to da ne postoji njihova pesma koju ne znam, moje grlo je prilično propatilo. Skakala sam, vrištala, pevala na sav glas, Mirko me je za dve pesme držao na ramenima (hvala Mirkić!)...
Možda ovo nije bila najbolja svirka Hladnog Piva na kojoj sam bila, možda nisam bila previše napred, možda nisu svirali moje omiljene pesme; ali mi je jedna od najdražih jer sam je provela sa ljudima koje obožavam.
Pošto Edo Maajka nije moj fah i ne volim tu vrstu muzike, za njega ću samo napisati da mi je jako krivo što nije sa Hladnim Pivom otpevao "Teško je ful biti kul".
Za svirku Ortodox Celts-a nisam bila energična kao i uvek jer sam bila umorna, ali ne žalim zbog toga jer sam ih gledala nedelju dana ranije, kada su bili jednako sjajni.
Kelti su bili Mininih "pet minuta". Ta devojka jednostavno rastura irski ples!
Zaobići ću ogromnu završnu reč i samo ću reči ljudima koju su bili sa mnom te dve večeri da su sjajni i da ih mnogo volim.
Naš odlazak na Шlf je, zapravo, počeo prilično neslavno.
Auto nam se u Rumi ugasio dva puta, pa smo, zatim, u Platičevu dva puta tražili put. Sve u svemu, bilo nam je prilično zanimljivo jer smo igrali asocijacije. A i imali smo Nebojšu, realno.
Kad smo stigli do tvrđave, sedeli smo ispred jer nismo smeli da unesemo piće i nekim čudom nismo primetili da su Dža ili Bu počeli. Srećom, primetili smo nekoliko presama pred kraj, ako da smo ušli da ih čujemo.
Bend je, kao i uvek, bio sjajan i zaista sam uživala u njihovoj svirci. Bili su veooma energični i bilo je mnogo pozitivne energije. Ovaj bend definitivno zna da zabavi masu, slušali ih oni privatno ili ne.
Kelti su svoju svirku započeli energično, kao što umeju. Ni u jednom momentu nije bilo pada energije ili atmosfere. Brana i ja smo sve vreme toliko skakale, da smo osećale bol od nogu do ramena. Ali, naravno da nismo prestale sa igranjem.
Ubedljivo najbolji i najgori momenat u isto vreme mi je bio kada me je Bane podigao na ramena i tako sa mnom otišao u šutku. Super osećaj, mada mogućnost da prevagnem i padnem na kamenje pog nečije noge i nije tako super, hah. Najbolji deo svega toga bio je kada je Aca rekao da je super ta ideja sa podizanjem devojaka na ramena jer ih tako bolje vide i pokazao na mene. Nisam se osećala ni malo prijatno kada su svi pogledi odjednom bili upereni u mene, ali je bilo zabavno. Na neki način.
Svirka je do samog kraja bila energična i sjajna. Pravi odraz samog benda.
Stvar koja je izdvojila ovi svirku Celts-a od ostali je ta da sam prvi put čula "Save me" uživo. Zvučala je savršeno. Sviđa mi se što je lagana jer je dubina Acinog glasa došla do izražaja. A ja naprosto obožavam duboke muške vokale.
Kao što ste verovatno primetili, reč večeri je bila energija. Ona potpuno oslikava kompletnu atmosferu.
Zaista je bilo sjajno i zaista sam uživala. Drago mi je zbog svega što se desilo i svih ljudi koje sam srela to veče.
Dva dana Sirmium Rocks Festivala su bili zaista sjajni.
Prvo veče sam išla sa sestrom i njenim društvom. Stigli smo otprilike na polovinu svirke S.A.R.S.-a. O vooj svirci vam neću govoriti, jer ne simpatišem S.A.R.S. preterano, pa nisam ni obraćala posebnu pažnju na njih.
Ono što sam čekala to veče bili su Atheist Rap. Bend je bio sjajan, sa odličnim izborom pesama. međutim, na ovoj svirci Atheista se nisam provela kao na prethodnim. Nikada mi nuje bio problem da igram sama, pogotovo uz Atheiste, ali je bezvoljnost mog društva uticala i na mene, moram priznati. Ono što mi je definitivno pokvarilo utisak je bilo obezbeđenje. bend je dva puta prekinuo "Dr. Pop" da bi rekli obezbeđenju da ljudi smeju da prave šutku i naginju se preko ograde, ali idioti su nastavili da smaraju publiku. Pop je bio toliko iznerviran da im je rekao: "Sumnjam da to radite na konertu Ace Lukasa", na šta je dobio ogromne ovacije, što je i bilo za očekivati. "Dr. Pop" na kraju nisu ni odsvirali. Odsvirana je još samo jedna pesma i nekako je napeto završeno.
Oprostićete mi što nemam fotku, nije mi fotkanje bilo ni na kraj pameti.
Drugo veče SRF-a je bilo i više nego sjajno.
Stigli smo nešto pre početka svirke Kofeina.
Obožavam repertoar Kofeina jer imaju najbolji odabir rok i pank pesama od svih bendova koje sam čula. Ostlali bendovi imaju skoro iste repertoare i po tome se ovaj bend izdvaja. Na SRF-u su (razumljivo) svirali autorske pesme i bili odlični! Žao mi je samo što je većini ljudi mrsko da dođu na početak svirke.
Ja svakako jedva čekam sledeću svirku!
Iskrena da budem, nisam bila na kompletnim svirkama nekih bendova, a i prošlo je dovoljno vremena da se ne sećam detalja (zahvalimo Kopernikusu što ima sranje net!), tako da veče premotavamo na ono što je zapravo ostavilo najjveći utisak na mene - KKN.
Ovaj bend je apsolutno savršen. Njihova muzika opija. Šalje te u neki drugi svet. Uz njihovu muziku zaista dolazi do prekida stvarnosti. Kad je ovaj bend u pitanju, dosta ljudi ima reakciju tipa: baš bih želeo da se naduvam, pada odem na svirku KKN-a. Tada shvatim da oni ovaj bend ne doživljavaju na isti način kao ja. Ne treba da budeš na nečemu da bi slušao njihovu muziku. Njihova muzika je to nešto na čemu treba da budeš.
Što se samog benda tiče, vidi se da su skroz kul i opušteni ljudi. Oliver je ostao da se fotka sa svima. Čak su nam i mahali iz kombija kad smo se vraćali kući. Zaista su fenomenalni.
Nakon njih su nastupali E - play. Jednu njihovu pesmu zausta jako volim, dok sam ostale samo neobavezno preslušala. Moram priznati da mi je svirka bila super. Ovo je definitivno jedini bend u čijem izvođenju mi ne smeta autotjun, što je čudno, jer oni zaista umeju da preteraju sa istim. Ali, dva puta su odsvirali moju omiljenu pesmu. Dakle - kupili su me.
Sve u svemu, bile su to to zaista super večeri. Iskakali smo se, uživali uz bendove koje volimo i odlično smo se proveli.
