Obično pre pisanja ovih postova sastavim listu omiljenosti, kako se ne bi dogodilo da nešto zaboravim da spomenem. Ovaj put pišem iz glave. Ako nešto zaboravim, znači da nije vredno pomena, a samim tim ni omiljeno.
Pa da počnem... od početka.
Ono što me je obradovalo početkom maja su dostignutih (sada već i pređenih) deset hiljada pregleda na blogu. Još jednom želim da se zahvalim na podršci, bez obzira na to da li su stotine ljudi kliktale po blogu, ili je deset ljudi ostavilo po hiljadu svojih klikova ovde. Hvala svakoj osobi koju nije mrzelo da klikne na ovaj blog i vidi o čemu se radi.
A, da, i pređoh sto škrabalica (postova).
Daljim čitanjem ovog posta primetićete da je dosta stavki vezano za iste stvari/osobe. Želim da naglasim da nije u pitanju nikakvo reklamiranje bilo koga ili bilo šta slično. Jednostavno se potrefilo da bude tako.
Nego, da vas ne zamajavam više.
Pa da počnem... od početka.
Ono što me je obradovalo početkom maja su dostignutih (sada već i pređenih) deset hiljada pregleda na blogu. Još jednom želim da se zahvalim na podršci, bez obzira na to da li su stotine ljudi kliktale po blogu, ili je deset ljudi ostavilo po hiljadu svojih klikova ovde. Hvala svakoj osobi koju nije mrzelo da klikne na ovaj blog i vidi o čemu se radi.
A, da, i pređoh sto škrabalica (postova).
Daljim čitanjem ovog posta primetićete da je dosta stavki vezano za iste stvari/osobe. Želim da naglasim da nije u pitanju nikakvo reklamiranje bilo koga ili bilo šta slično. Jednostavno se potrefilo da bude tako.
Nego, da vas ne zamajavam više.
Izgleda da mi prelazi u naviku da iskuliram dve nedelje posle koncerta, pa tek onda da pišem. S tim što sada nisam kulirala, a i ne mislim da je to kul.
Elem, pre oko dve nedelje (tačnije 19. maja) otišla sam na dugo očekivani koncert benda Blind Guardian.
Iako bi bilo očekivano da na ovaj koncert idem sa nekim od Rumljana (s obzirom na to da ih je tamo bilo gomila) ili barem nekim iz Beograda, moje društvo su bili Banjalučani. Opet nas dvoje imamo skup nekadašnjih forumaša.
Uđosmo neposredno pred početak koncerta. Na nastup mojih sugrađana Burning Circle-a dotrčah iz wc-a. Bilo je neprihvatljivo propustiti makar i jednu pesmu.
Onaj ko misli da je na ovaj koncert vredelo doći samo zbog Gardijana, grdno se prevario jer je ova ekipa pošteno isprašila. Prostor je bio poprilično popunjen i ozvučenje je bilo jako dobro, tako da su Aleksandrove fantastične glasovne sposobnosti mogle da dođu do izražaja. Publika je sjajno reagovala, a bend je sa njom imao odličnu komunikaciju. Zaslužili su da sviraju na ovom koncertu i opravdali su - ako ne i prevazišli - sva očekivanja. Odabrati Burning Circle za predgrupu Gardijanima je definitivno bio pun pogodak!
Ubrzo nakon što su Rumljani dobro zagrejali masu, na binu izlaze članovi Blind Guardian-a. Izgleda kao da se totalno osećaju kao kod svoje kuće. Nekoliko minuta kasnije sam shvatila i zašto. Ne treba spominjati kvalitet ovog benda, kao ni to da je koncert bio sjajan. To je nešto što se naprosto podrazumeva.
Ono što me je oduševilo je (kao što ste mogli da zaključite iz naslova) sama atmosfera. Prostor je bio pun, ali ne krcat. Svako je imao sasvim dovoljno mesta za kretanje.
Postoji velika razlika između atmosfere na ovom i na bilo kom drugom koncertu na kom sam bila. Da, sjajan je prizor kada na koncert dođe dvadeset do trideset hiljada ljudi, super bude i atmosfera... Ali na takve koncerte osim onih koji zaista slušaju bend, dođu i oni koji... slušaju bend. Na ovom koncertu je bilo par stotina ljudi, ali su ovi ljudi napravili atmosferu kao da ih ima na hiljade. Bilo je primetno da je svaki čovek koji je u tom momentu bio u BelExpo centru veliki ljubitelj Blind Guardian-a. Nije bilo potrebe da se čeka momenat kulminacije atmosfere. Ona se desila čim je bend kročio na binu i trajala je do samog kraja koncerta.
S obzirom na to da se nisam najbolje osećala, ovaj koncert sam provela prilično mirno, žmureći i slušajući svoje najdraže pesme ili sa divljenjem posmatrajući ljude koji su neumorno horski pevali. Sve vreme pokušavam da vam dočaram atmosferu koja je vladala, ali nema tih reči kojima bi se mogla opisati. Srećom, imam zabeležen sjajan deo atmosfere, a verujte mi da ovo nije ni deseti deo onoga kako je zaista bilo. I neka vas ne mrzi da pogledate snimke po jutjubu.
Publika je bila glasna za vreme pesama, još glasnija između njih. Hansi bi počeo da govori između pesama, zatim stao, i sa osmehom na licu i vidnim uživanjem slušao uzvike mase. Rekao je da se ova turneja snima i da budemo sigurni da će neka od pesama koje su svirane u Beogradu biti na kompilaciji. I budite sigurni da hoće! Ona atmosfera treba da bude podeljena sa svima.
Što se samog benda tiče, zabavljali su se jednako kao i publika. Verujem da sada već znate da to znači mnogo. Hansijev razgovor sa publikom između pesama deluje krajnje prizemno i prijateljski. Činjenicu da su odsvirali sjajan koncert ne treba posebno naglašavati.
Svaki detalj ovog koncerta - od početka do kraja - će mi vrlo dugo biti u sećanju (što ne bih mogla reći i za ljude koji su zbog tuče izbačeni sa istog). Verujem da će Gardijani opet dolaziti, a ja ću se potruditi da odem na njihov koncert kako bih ponovo bila u prilici da proživim sve što sam proživela za vreme tih par sati tog devetnaestog maja.
Neki od vas verovatno znaju da sam se u petak ponovo uputila ka Pančevu i Apolu. Ovog puta je povod bio nastup benda Artan Lili.
Stigla sam dok je bend imao tonsku probu. Bilo je zanimljivo gedati ih dok je prostor još uvek prazan.
Ovaj bend sam imala da prilike da slušam na Ritmu Evrope”samo nedelju dana ranije. Nastup u Apolu je dokazao koliko im više odgovara manji prostor i klupska atmosfera. Prevelika bina mi, na neki način, proguta njihovu sjajnu energiju i deluju previše statično.
Međutim, nastupu u Apolu definitivno nije nedostajalo energije. Bilo je tačno onako kako sam i očekivala: glasno, energično i razigrano.
Imala sam utisak da na početku nešto nije bilo u redu u tehničkom smislu, jer su vokali na momente bili nerazgovetni, ali su se vremenom iskristalisali.
Masi to nije smetalo ni u jednom momentu, tako da je atmosfera bila na nivou.
U publici su se mogli primetiti veoma različiti profili ljudi kojima je zajednička simpatija ili čak ljubav prema ovom bendu.
Ritam ih je nosio i na licima im se primetilo zadovoljstvo.
Najzanimljiviji momenat kada je publika u pitanju je bio za vreme pesme Ako stanemo tu. Ljudi su, ko namerno, ko mahinalno, đuskali korak levo-korak desno i sve me je to podsetilo na improvizovanu koreografiju iz spota za ovu numeru.
Što se tiče utiska koji ovaj bend ostavlja na mene, činjenica je da je krajnje pozitivan. Ali, pozitivan je na više različitih načina. Prvenstveno mi se sviđaju glasne bas deonice. Poznato je da jako volim zvuk basa. Prilično me smiruje, ali u isto vreme budi neki nemir u meni.
Kada slušam i posmatram ovaj bend, osetim energiju Artan Lili-ja. Kada zatvorim oči (što ste verovatno - iz mojih opisa - primetili da radim često), sa energijom Artan Lili-ja se prepliću zvuk i energija Obojenog Programa. Za Obojeni Program sam vezana što zbog njihove muzike, što iz nekih sentimentalnih razloga.
Posle ove svirke mogu da kažem i da su Lilijevci ostavili pozitivan utisak na mene ne samo kao muzičari, već i kao ljudi.
 |
| Za „Draft” zin fotkala Milica Duždević |
S obzirom na to da sam i sama ljubitelj Artan Lili-ja, mogu da dam sebi za pravo da kažem da su ljubitelji njihovog zvuka - s obzirom na način objavljivanja pesama ovog benda - u konstantnom iščekivanju nove pesme, kao i spota.
Zbog toga sam - u saradnji sa Draft-om - pitala Bojana Slačalu nešto o tome.
Sledeća stvar ide za jedno mesec dana. Užurbano radimo na tome da se to sve ostvari onako kako smo zamislili. Pesma se zove Moja pesma. Borimo se za spot koji će režirati Staša Tomić uz svesrdnu podršku Ace Ilića. To je sjajna kombinacija i biće dobro zezanje.
Ako želite da čujete o čemu smo još razgovarali sa Bojanom, možete pogledati video portala 013info.
Kompletan intervju ćete moći da pročitate u jedanaestom broju „Draft” zina, u kojem ću gostovati (još jednom hvala ekipici Draft-a za to). Takođe, intervju će po izlasku novog Draft-a biti objavljen i ovde, u mom malom kraljevstvu pilulica.
Dakle, nemojte nigde da bežite, jer vas svašta očekuje!
Devetog maja me je ljubav prema muzici i koncertima ponovo odvela put Novog Sada.
Ovog puta vam neću opisivati svoje putešestvije jer nije ispalo kako sam želela, pa je samim tim bilo veoma stresno.
Elem, „Ritam Evrope” je bio Tačan kao švajcarski sat!
Artan Lili su počeli tačno u osam sati, zbog čega sam propustila neke pesme. Atmosfera samog festivala je i dalje bila previše mlaka. Ne možemo zameriti, s obzirom na to da su u osam sati u prvim redovima i dalje deca pod nadzorom roditelja.
Iako im sam termin sviranja nije mnogo išao u prilog, Lilijevci su bili sjajni. S obzirom na to da sam ja osoba koja se na koncertu isključi i svu pažnju preusmeri na bend, do mene je savršeno lako došla atmosfera koju je stvarao ovaj bend.
Noise-pop zvuk me je za čas pokrenuo i poneo me je razigrani lilijevski ritam. Bilo je kratko, ali slatko.
I deo o ovom bendu je kratak s namerom, s obzirom na to da već sutra idem put Pančeva na proslavu izlaska desetog broja Draft zina, na kojoj će svirati ovaj bend. Tako da ćete uskoro moći da čitate opširnije o nastupu ovog benda. (Još nekoliko sati možete osvojiti karte za nastup „Artan Lili”-a u Apolu)
Što se tiče benda Elemental, ne bih mnogo komentarisala. Ne poričem da bend dobro radi ono što radi, ali to nije zvuk koji meni odgovara, tako da se nisam nešto preterano provela dok je ovaj bend svirao. Bend je očigledno dobar, čim se masa sjajno provela, samo nije nešto što meni odgovara.
Britanski Sonic Boom Six su za mene bili sjajno otkriće! Mešavina pank-roka i rege-ska zvuka sa ženskim vokalom možda čak i specifičnijim od glasa Yolandi iz „Die Antwoord”-a. Kako su pesme prolazile, osećala sam mešavinu zvuka bendova „Korn”, „Eyesburn” i „Rage Against The Machine” ukombinovane sa vokalom za neki anime opening. Znam da ovaj opis ne zvuči kao da je njihova muzika nešto najprijatnije za uho. Naravno, nisam čula sve ovo u jednoj pesmi. Svaka pesma je imala neki drugačiji vajb. Ovaj bend zaista podstiče na pokret, što se videlo i po publici. Apsolutno svi su igrali i uživali, a sumnjam da mnogo ljudi ovde sluša „Sonic Boom Six”.
Nakon sjajnog nastupa Sonic Boom Six-a, otrčala sam napred jer je sledilo ono što je devedeset posto mase čekalo celo veče. Nakon malo duže tehničke pripreme i dvadeset minuta gurkanja pijanog i navarenog lika koji nije mogao da stoji, pa je padao preko ljudi, šabački pankeri su uz ovacije izašli na binu. Započeli su lagano, ali je masa već ludela.
Atmosfera koja vlada na koncertima „Goblina” je nešto najluđe što sam ikada osetila. Mada, moram priznati da je bilo mirnije nego što sam očekivala u smislu da ljudi u šutkama nisu lomili noge jedni drugima i da su te iste šutke bile dovoljno daleko od prvih redova, tako da ljudi napred nisu bili nabijeni na ogradu.
Članovi Goblina zaista uživaju tokom koncerata i to se vidi na njihovim licima. Provode se jednako dobro kao i publika i emituju sjajnu energiju i zaista cene i poštuju ljude koji su prešli desetine i stotine kilometara da bi ih čuli. Zbog toga mi nikada neće dosaditi, ma koliko često posećivala njihove svirke (što sa većinom drugih bendova nije slučaj).
Goblini su pravi bend za manifestaciju organizovanu povodom proslave godišnjice pobede nad fašizmom. Goblini su oni koji podstiču na borbu protiv fašizma zapakovanog u šareni papir. Fašizma u onom izvornom obliku danas ima samo u tragovima, ali verujem da ćete se složiti da je on veoma dobro skriven u pojavama savremenog sveta. Ovaj bend protiv fašizma i ugnjetavanja ustaje ne samo uz pomoć svoje muzike, već i svojim stavovima i zaslužuju veliko poštovanje i podršku!
Novi zvuk u gradu para moje uši...
Od 2013. godine noise-pop povetarac, beogradski „Artan Lili”, osvežava domaću alternativnu scenu. Gde god banu, Artani naprave „Novi zvuk u gradu”, a to očekujem i ovog vikenda u Pančevu. Iako sam ih slušala na pre-pre-pregenijalnoj svirci u Novom Sadu pre samo nedelju dana (o kojoj ćete čitati već sutra), ovog vikenda krećem put grada velikih zagađenja da ulovim Artane, još jednom ih čujem i primoram da odgovore na po koje pitanjce za Život Šećerne Pilule!
Ako ste do sada čitali Utiske života na ovom blogu (ako niste, pročitajte), znate kakav utisak na mene ostavlja slušanje benda Brigand i atmosfera na njihovim svirkama, kao i da o istim rado pišem jer mi mame inspiraciju.
Ovog puta nema opisa svirke Briganda. U pitanju je nešto daleko bolje. Sada ću da prestanem sa kuckanjem ovoga, a vi ćete da skrolujete, udubite se u intervju sa vokalom i gitaristom benda Brigand, Veliborom Nikolićem, i uverite se da sam u pravu.
Kao što sam naslov kaže - deset hiljada hvala. Po jedno za svaki pregled ovog bloga. U ovom postu posvećenom upravo ovom lepom broju pregleda bih želela da malo sklonim akcenat sa samog bloga i prenesem ga na svoje omiljene kreativce.
Svaka od ovih osoba/grupa ispoljava kreativnost na drugačiji način. Ne bih mnogo pričala u prazno, već bih vam pokazala o čemu govorim.
Prva na mojoj maloj listi je ekipa DRAFT - omladinskog informatora. Ova ekipa ima zaista sjajne tekstove. Stil pisanja je prilagođen omladini, a i dalje dovoljno profesionalan. O saradnji sa DRAFT-om mogu da kažem samo najbolje. Takođe smatram da su DRAFT i Šećerna Pilula veoma dobar tim. A ako ipak mislite da jesmo, mi ćemo, vama u inat, biti još bolji!
Druga omiljenost je 2in1. U pitanju je Macin štaf, Dregonina i Klarina kreativna radionica. Dregona je odlučila da malo vežba engleski, te je svoj rad izdvojila na Dregona makes blogu. Ono što je meni ovde najomiljenije od svega omiljenog su Dregonine tehnologic kolekcije. Jedva čekam da dođem do svog komada nakita od crvene matične ploče!
Bacimo se malo u sferu likovne umetnosti. Ali ne obične likovne umetnost, već likovne umetnosti na noktima! Ivana nails umetnosti! Znate, mi čudni ljudi nekada (čitaj: uvek!) zamaramo Ivanu da nam po noktima crta svašta nešto. Od zombija, do anime likova. Ali, ja bih izdvojila svoje so kawaii Totoro nokte.
I za kraj, nešto malo ozbiljnije.Osoba za koju volim da verujem da je stara duša u telu sedamnaestgodišnjaka, što kroz njegove tekstove izlazi na videlo. Vlasnik sjajnog bloga pod nazivom Utisci sedmice.
April mi je proleteo. Zaista nisam osetila kad je prošao. A ako on nije dužio, neću ni ja.
Zato odmah prelazim na prvu omiljenu stavku ovog meseca, a to je svirka benda Six Pack u Božidarcu.
Zato odmah prelazim na prvu omiljenu stavku ovog meseca, a to je svirka benda Six Pack u Božidarcu.
Počeh da pišem post o favoritima aprila, dođoh do stavke koja govori o jednoj svirci na kojoj sam bila i tako nastade ovaj post.
Naime, nakon odlaska na ovu svirku nisam imala vremena da pišem post, a o svirci benda zbog kog sam išla sam već pisala na blogu. Napisala sam ono ključno vezano za moj utisak vezan za njihove svirke, te sam smatrala da ne moram da pišem poseban post, jer nisam želela da pišem samo da bih otaljala.
Reših da ovu svirku ukratko opišem u postu posvećenom favoritima meseca, ali to ukratko se malo (više) odužilo za jedan takav post, te odlučih da ovoj svirci posle dve nedelje ipak posvetim poseban post.
Sada bih konačno mogla da kažem i o kojoj se svirci radi. U pitanju je svirka bendova Vizelj, Autogeni trening i Brigand u Božidarcu.
Nekada jednostavno volim da odem sama na svirku i da ne obraćam pažnju ni na šta i ni na koga osim na bend. Ovaj dan je bio to nekad.
Otišla sam na sam početak. Nisam do sada slušala Vizelj. Čak ni na jutjubu. Simpatičan bend. Imaju sjajan nastup. Ponašanje na bini im je totalno opušteno. Leži mi se dok sviram? Pa, ležaću, šta me briga! Lako zabave masu. Doduše, devedeset posto mase je bilo njihovo društvo (na konto čega su se našalili više puta)... Ali, da nije, mislim da bi svejedno vrlo lako pokrenuli ljude. Vizulji (kako ih je nazvao dečak kog već drugi dan za redom vidim sa vezanim kikicama na svirci) su pošteno otprašili.
Autogeni trening je bend koji sam takođe prvi put čula uživo, ali sam ih, naravno, slušala i ranije. Oduševila sam se.
Zaista ne bih puno govorila o ovom bendu. Sjajna muzika, sjajna energija... I malo ljudi da ih podrže. Kada kažem malo, mislim nas desetak. Slobodno mogu da kažem da je bilo prazno. Suzdržaću se od ponovnog rejdžovanja na ljude koji za vreme svirke bleje napolju i reći da je bend profesionalno odradio svoj posao.
U pauzi između bendova sam izašla na vazduh, a neočekivano sretanje ortaka i zadržavanje sa njim rezultiralo je mojim trčanjem unutra kada sam shvatila da je Brigand počeo da svira, a ja to nisam čula, iako sam bila blizu ulaza. Srećom, nisam mnogo propustila.
Bilo je sjajno videti da je Šarki postao stalni član benda. Mada, bilo je čudno ne videti ga kao najveću podršku bendu na bini sa strane, ili ispred bine.
A ja još primetim da mi je nešto čudno što on za vreme svirke Autogenog treninga izviruje iza zavese, dok Brada stoji pored mene...
No, da ne off topic-ujem dalje.
Moram da priznam da mi je falila svirka Briganda. To je bila moja šansa da zažmurim i vratim se u one svetove kroz koje me Brigand vodi (a o čemu sam već govorila na blogu), a da pritom nema nikoga ko bi me ometao. Moram da priznam da mi je bilo pomalo krivo što nisam čula Heroj i Okovan, ali s obzirom na to da sam imala priliku da se prepustim Okeanu sreće, i nije tako strašno. Melanholija mi se vraća. Ja se vraćam njoj. Prožimajući se, uživamo u muzici Briganda.
Iako je bend vidno negodovao zbog lošeg ozvučenja, ljudima to nije mnogo smetalo. Svako je bio u nekom svom svetu. Sjajan prizor!
Pošto smo bili dobri bend je odlučio da nas počasti jednom novom pesmom. Ne volim da snimam na koncertima, ali ovaj put sam dograbila aparat koji je stajao na bini zajedno sa mojom torbom i ipak pritisnula record, prepustivšii se slušanju.
Već osećam da će komšinice koje me kroz tanke zidove čašćavaju Cecom da slušaju ovu pesmu na reply kad izađe na netu.
Dalje ne bih dužila, jer je svaka reč suvišna.
Ah, da, Velibor je razbio gitaru. Da spomenem i to, pošto je mnogima to bio događaj večeri. Neki ljudi su kućama definitivno odneli drugačiji suvenir sa svirke nego inače.
Novi članovi benda su tu, a posle ovoga nam ostaje da dočekamo novu gitaru, svirke, singlove i, najzad, album.
I dok je masa izlazila iz Božidarca govoreći o famoznom kraju jedne gitare, ja sam se, uz osmeh na licu i pesme koje su mi i dalje odzvanjale u glavi, uputila ka autobuskoj stanici.
