Odmah na početku prve knjige, Lemoni Sniket napominje da ovo nije priča sa srećnim krajem i da, ukoliko ne volimo da čitamo o deci kojoj se dešavaju loše stvari, momentalno zatvorimo knjigu i više joj se ne vraćamo. Ovo upozorenje provlači se kroz priču nekoliko puta.

Na samom početku, deca Bodlerovih gube roditelje i kuću u stravičnom požaru. Ovo je početak velikog ciklusa njihove nesreće. Za staratelja im je dodeljen grof Olaf, koji nije njihov najbliži rođak po krvnoj liniji, ali živi najbliže. Oni ovog čudnog rođaka ni ne poznaju. Ispostavilo se da novi staratelj nije baš toliko fin. Troje dece je spavalo u sobi sa samo jednim krevetom i Olaf ih je koristio kao sluge dok je smišljao kako da se domogne njihovog ogromnog nasledstva. 

Ukoliko vas interesuje kakve su sve nesreće zadesile ovo troje dece dok se nisu (barem privremeno) rešili Olafa, obavezno se prihvatite ove knjige. Knjiga je dečija, priča je samim tim laka za čitanje i neće vam oduzeti mnogo vremena.

Hmm... Šta bih rekla za drugu knjigu? Pomalo razočaravajuća. Ali, prvo da vam ukratko opišem o čemu se radi, pa ću reći zbog čega sam se razočarala.

Dakle, nakon što je Olaf nestao, staratelj dece je postao Dr Montgomeri. On je bio naučnik koji je proučavao reptile i imao je sobu u kojoj je držao sve vrste koje je skupio. Otuda i naziv same knjige. Trebalo je da deca sa njim odu u Peru, ali je njegov pomoćnik iznenada dao otkaz i na njegovo mesto je došao Stefano. A Stefano je, pogodite ko!

Smatram da nije neki spojler što sam vam otkrila ovu sitnicu. Nije da je neočekivana. Da, zanimljivo je čitati kako se deca Bodlerovih ovog puta bore za opstanak. Ono što nije zanimljivo je to što je Lemoni Sniket već na trinaestoj od stotinak strana, koliko ova priča ima, spojlovao sam svoju priču tako što je u jednoj rečenici otkrio njen najbitniji momenat! Ja vam neću otkrivati o čemu se radi, jer nisam toliko zla kao ovaj pisac. Mene je to pogodilo manje nego što bi me pogodilo da nisam gledala film i već znala o čemu se radi, ali sam i dalje bila besna, jer šta da nisam gledala film?! Jedan od najbitnijih momenata bi mi bio otkriven već na trinaestoj strani.

Dragi pišče, nisi bio dobar!

Tokom čitanja trećeg dela pomalo mi je postalo naporno to „ako ne volite priče u kojima se deci dešavaju strašne stvari, smesta zatvorite ovu knjigu i nikada više je ne otvarajte” papagajsko ponavljanje. Da, znam da je knjiga dečija, ali to ne znači da su deca retardi i da do sada nisu shvatila poentu.

Elem, radnja. Nakon što su se po drugi put izvukla iz prljavih kandži grofa Olafa, deca Bodlerovih su dodeljena novom staratelju - plašljivoj tetka Džozefini, zaljubljenici u gramatiku i ženi punoj racionalnih i, pogotovo, iracionalnih strahova. Deca u njenoj kući, koja je bukvalno visila sa brda iznad jezera, nisu osetila toplinu doma. Toplina je ovde ključna reč, s obzirom na to da se Džozefina, između ostalog, bojala da upali radijatore i šporet, te su deca živela u hladnom i jela hladne obroke poput supe od krastavaca.

Džozefina i deca jednog dana upoznaju kapetana Šama. Verujem da ste, s obzirom na radnje prethodnih knjiga, shvatili da taj čovek nije zaista neki tamo kapetan Šam. Ovde iznova počinje tragedija siročića Bodlerovih. Ne bih mnogo da otkrivam, ali biće tu mnogo izlaganja opasnim situacijama i još više ponovnog neverovanja gospodina Poa (bankara koji je zadužen za njihovo bogatstvo i odluku ko će im biti staratelj) dečijim rečima, kojima pokušavaju da mu objasne da je Šam, gle čuda, u stvari Olaf.

Na najgluplji mogući način, Po na kraju dolazi do ovog otkrića, ali verujem da i sami shvatate da zloća nije uhvaćen. Po prvi put na kraju knjige ostaje misterija po pitanju toga šta će se sa decom desiti i gde će sada živeti.

Četvrta knjiga me je prijatno iznenadila. Deca su završila u pilani Stari hrast, gde ih je njihov staratelj terao da rade. Spavali su u prostoriji bez prozora, zajedno sa svim ostalim radnicima pilane, bivali bez doručka, za ručak dobijali žvaku, za večeru svaki dan kaserole, a umesto plate kupone s popustima. Ali, to nije ono što ih najviše uznemirava. Ono što im u tim momentima deluje daleko strašnije je činjenica da znaju da je Olaf tu negde, ali njega nema ni od korova. Tako se nastavilo sve do dana kada je Klaus išao po nove naočare, kod oftamologa preko puta, a vratio se pomalo čudan. Zašto je bio čudan i gde se sakrio Olaf preporučujem da otkrijete sami. Upozoravam da su veze i vezice grofa Olafa ovaj put doživele svoj vrhunac.

Sama knjiga je bila zanimljivija nego prothodne i više je držala pažnju jer se zloća nije pojavio na samom početku, već je ubrizgana doza neizvesnosti i iščekivanja. Krajnji ishod je fatalniji nego što sam očekivala i, iako ima potpuno glupih momenata, poput Sani koja se zubima bori protiv mača i dalje je bilo super čitati. Komentari pisca nevezani za radnju su ovog puta bili daleko zanimljiviji i kreativniji,

Kompletan utisak o sve četiri knjige... Da, bilo je delova u stilu pisanja koji su me izuzetno iritirali, ali cela priča je interesantna i kreativna. Nije u pitanju tipično delo sa srećnim krajem (iako ima više pomalo srećnih krajeva - svaki put kad se otarase Olafa i prođu nepovređeni) i to mi se sviđa.