Prostor za sopstvene misli: Peta sveta tajna.
17:33:00
I ovaj put ću, kao i uvek, u samom startu razjasniti svoje namere, da ne bi bilo nedoumica tokom čitanja samog teksta i pogrešnog shvatanja bilo kog dela istog. Dakle, pošto je u pitanju tema koja nekim osobama možda može biti škakljiva, odmah ću da napomenem da nisam vernik, ali jako poštujem ljude koji jesu, kao i njihovu veru, koja god bila.
Elem, vera treba da postoji. Vera je ono što pokreće mnoge ljude. Ali, ako imate potpuno časne verske predstavnike (osnosno sveštenike), onda sigurno niste pripadnik hrišćanske vere na Balkanu (o drugim verama ne želim da polemišem, jer nisam dovoljno upućena). Više današnjih dešavanja me je podstaklo da pišem o ovome i u meni kulja bes kada se dotaknem ove teme, pa se nadam da mi nećete zameriti ukoliko moje izjave budu ispretumbane.
Svi mi znamo da zloupotreba vere datira iz davnih vremena. Svi mi znamo da su rimokatolički sveštenici prodavali oproštajnice grehova narodu, a da zaista nije bilo bitno da li se neko kaje. Bila je bitna samo materijalna korist. Svi mi znamo i da je zbog toga stvoren protestantizam. Ali, takođe znamo i da je u protestantizmu bitna sama vera i da oni će ići u taj sjajni raj samo zato što veruju, a to što greše i ne kaju se za svoje grehe nema apsolutno nikakve veze. Pa, zar ne mislite da se sve ovo direktno kosi sa hrišćanskim ubeđenjima?! Dobijem ospice kada slušam sveštenike koji drže monologe o tome kako ne treba biti pohlepan, ili o tome kako treba da koristimo domaće proizvode... A je l' zato voziš strani, preskupi mafijaški automobil sa zatamnjenim staklima?!
Ako materijalno nije bitno, zašto sveštenici debelo naplaćuju krštenja, svadbe, sahrane, osvećivanje kuće? Ako su toliko predani veri zašto nisu monasi? Neko ko treba da bude primer narodu vreba da se okoristi kada je taj narod u trenucima sreće, tuge, ili posvećenosti samoj veri. Čovek mora da ponese određenu svotu novca ukoliko želi da se pomoli u crkvi. Jer, kakav je to način da se bude u crkvi, a da se ne ostavi novac sveštenicima koji će isti staviti u sopstveni džep i, naravno, neće uložiti u crkvu?
Ako verujete u raj, verujte i da ćete u isti otići zbog svoje predanosti veri, a ne zbog toga što ste ostavili novac na ikoni u crkvi. Svaka čast ljudima koji se nalaze na ovoj poziciji, a ne spadaju u ove koje opisujem. Takvi stvarno zaslužuju ogomno poštovanje. A za ove druge imam samo jednu poruku: Sramite se!
Na sve ovo stavljam tačku (iako se osećam nedorečeno) da kritika ne bi prešla u potpunu razjarenost. Znam da vas nisam previše prosvetlila i da vi sve ovo i sami znate. Ali, poenta je u tome da svi ćute. A, dok neko ne progovori jasno i glasno, ništa se neće promeniti. Ako se ćuti od srednjeg veka, ne znači da ćutnja treba da se nastavi još toliko.
0 коментара