Knjiga Najmračniji umovi, Aleksandre Braken, još jedna je u nizu knjiga koje su veoma popularne svuda u svetu, a koje je odlučio da prevede Publik Praktikum.

U Sjedinjenim američkim državama zavladala je bolest od koje deca uzrasta od 10 do 13 godina umiru, dok ona koja su preživela imaju specijalne moći. Ove moći variraju od super inteligencije i telekineze, do upravljanja tuđim umovima. Za preživelu decu napravljeni su koncentracioni logori u kojima im nije dozvoljeno da koriste svoje moći i koji služe da ih izleče od ove bolesti.

Tokom kompletne radnje knjige pratimo Rubi, koja pripada grupi dece sa najopasnijim moćima, a koja uspeva da to prikrije i pobegne iz logora. Na svom putu upoznaje drugu decu slučnu sebi i njena avantura tek počinje.

Stil pisanja ove knjige je veoma sinematičan. U glavu vam ubacuje slike svega što se dešava i delovalo je čak i na mene koja, kao što sam spomenula u nekim od ranijih tekstova, nisam baš tip koji tekst u glavi pretvara u slike dok čita. Puna je veoma napetih situacija i svaka od njih je veoma dobro dočarana. Ova knjiga je u meni izazvala sve moguće emocije i reakcije koje je mogla da izazove. Hvatala sam sebe kako razgovaram sa knjigom - kao ono kad gledate film i, primera radi, vidite kako će lik da uradi nešto što ne bi trebalo da uradi, pa vičete na njega da prestane, iako znate da ne možete ništa da promenite.

Aleksandra Braken je ovom knjigom unela nešto novo u distopiju. Nemamo tipičnu distopijsku priču gde vlada utiče na kompletno društvo i gde su ljudi podeljeni i bore se jedni protiv drugih. Ugrožena su samo deca, a situacija je ograničena na Sjedinjene američke države, dok ostale države sveta žive normalno, ali ne putuju tamo, niti američkim državljanima dozvoljavaju da uđu u njihove zemlje. Takođe, element naučne fantastike se je odlično uklopljen sa distopijom u jednu celovitu priču. 

Kraj nijedne knjige me nije ostavio ovako šokiranu još od kad sam početkom godine čitala knjigu Izgubljen i nađen, Sali Grin, s tim da sam sada u povoljnijoj situaciji jer je ovo kraj tek prvog dela, dok je ono bio kraj kompletne trilogije. Takođe, ova trilogija pretenduje da zauzme mesto moje omiljene.

Svesna sam da Treša meseca nije bilo od aprila. Iako je ovo bio jedan od najčitanijih odeljaka ovog bloga — valjda ljudi baš vole kad drugi ljudi nešto ne vole — i nije da nije bilo stvari koje su me nervirale, samo, ako se nešto desilo početkom meseca, meni se na tu negativnu stvar nije vraćalo krajem meseca i nerviralo ispočetka. Ono što me je ovog meseca nerviralo je, međutim, bilo krajem meseca i još me drži, pa sam rada da podelim. Takođe, kako ova rubrika nije bila aktivna, zaboravila sam ono svoje pravilo, prvo loše, pa dobre vesti i objavila sam prvo favorite.

Prva stvar: do kad će muškarci da govore o tome da li će žena da rađa ili ne? Ovo je goruća tema već neko vreme. Svakakvih je izjava bilo: da su žene oduzele više života nego Hitler i Musolini zajedno, da je njihova dužnost da rađaju. Aman, pustite nas da živimo svoj život i donosimo sopstvene odluke. Da sam u situaciji u kojoj moram da odlučim da li želim da budem majka, sigurno ne bih poslušala mušku osobu, koja veze sa mnom nema, a pogotovu ne svešteno lice. Mislim da mi je od jedne izjave odumro veći deo moždanih ćelija. Ona je glasila da su žene dužne da rađaju kako bi se nadomestili životi izgubljeni u ratovima. Verujem da je bilo i žena koje su ratovale i ubijale, ali, čekajte, zar nisu muškarci uglavnom učestvovali u tim prljavim poslovima? I što je bilo koja žena dužna da nadomesti ono što ste vi uprskali? Nisam mrziteljka muškog roda, svesna sam da ima dobrih bića muškog pola, kao što ima i izuzetno loših bića ženskog pola. Samo ti dobri i normalni ne mogu da dođu do izražaja od ovih idiota koje nam poturaju pod nos svaki dan.

Druga stvar: divim se trgovcima na strpljenju — ali i dalje ne smatram da je opravdana nadrndanost kasirki u Maksiju — kada je u pitanju trpljenje mušterija koje imaju glupa pitanja. Ceo Sajam knjiga radila sam na štandu Vulkan izdavaštva. Mislim da se u životu toliko glupih pitanja nisam naslušala. Najblaže je bilo ono A koliko ovo košta? — a cena stoji ispred nosa. Ono što me je zaista iznerviralo su ljudi koji pretpostavljaju da, ako radite na štandu određenog izdavača, morate da znate apsolutno svaki naslov koji je taj izdavač ikada objavio. Složićete se da to kod velikih izdavača, kao što su Vulkan ili Laguna, nije baš moguće. Primera radi, ja najviše čitam fantaziju i fantastiku. Gde su me stavili? Na akciju su 80% naslova ljubići. Dolazi žena, gleda knjige Aleksandre Poter, koju ja ne da ne čitam, nego sam neke od njenih naslova naučila upravo radeći na štandu, i pita mene koja je poslednja knjiga dotične autorke. Na moj odgovor da zaista ne znam, ona najnadrndanijim mogućim tonom mene pita kako mogu da ne znam. Ovo je bio već barem peti dan sajma i izdrndavanja drugih mi je bilo preko glave, pa sam gospođi ljubaznim glasom — ali sumnjam da mi je izraz lica bio jednako ljubazan — rekla da ne mogu da znam svaki naslov koji je Vulkan izdao, kao ni naslov koji je Vulkan možda izdao. Ja jako loše reagujem na glupa pitanja, a dobijala sam ih svakodnevno osam dana. Iskreno, ponosna sam na sebe što sam i pored svega bila ljubazna i pristupačna. Zaista mi nikada neće biti jasna potreba ljudi da odu negde i da se izdrndavaju na ljude koji samo rade svoj posao. Zar sam ja jedina osoba koja je ljubazna prema kasirki/šalterskoj službenici/kome god? Zašto je toliko teško biti ljubazan prema strancu?

Oktobar mi je proleteo. Pogotovo poslednja nedelja. Nisam stigla ni da čitam, ni da gledam, ni da slušam mnogo novih stvari, tako da zaista ne znam na šta će da liče ovi favoriti.

Omiljeni koncert

Tokom oktobra je trebalo da odem na osam koncerata. Od tih osam koncerata otišla sam na dva. Onaj  koji je pretendovao da bude moj omiljeni koncert svih vremena, nastup Nik Kejva u Areni, nije uspeo to da postane jer su nam odbili zahtev za akreditovanje. Iako su moju omiljenu pesmu svirali sve do nastupa u Beogradu, a onda je samo izbacili i to mi je ostavilo vrlo gorak ukus u ustima, status omiljenog koncerta meseca oktobra odnosi nastup sastava Paradise Lost u Domu omladine Beograda. Bilo je divno konačno čuti ovaj bend uživo i družiti se sa sestrom na jedno veče. Moje kompletne utiske sa ovog koncerta možete da pročitate ovde. 

Omiljena knjiga

Omiljena knjiga je jedina prava knjiga koju sam pročitala tokom ovog meseca, ali koja je svakako zaslužila da je nazovem omiljenom. U pitanju je Smrtonosna pesma, Viktorije Švab. Drugi deo je izašao tokom sajma i ja ne mogu da dočekam da ga nabavim i saznam šta se dalje dešava.

Omiljena serija/film/anime

Omiljena pesma

Ove godine sam knjige kupila na samo dva štanda na sajmu knjiga. Jedva da sam stigla da prošetam sajmom, a bila sam tamo svih sedam dana. Razlog za to je to što sam tokom sajma radila na štanvu Vulkan izdavaštva. Bez obzira na to što nisam imala priliku da obuđem sajamkako treba, opet sam nekako uspela da kupim više knjiga nego što sam planirala. Dva izdavača čije sam knjige kupila na ovogodišnem izdanju sajma su Urban Reads i Vulkan. Kući sam se vratila sa deset knjiga za sebe i jednom za poklon.

Kako nisam imala vremena da šetam i razgledam, dečka sam poslala na štand Urban Readsa da mi kupi knjigu Gemina, drugi deo Illuminae fajlova, koje su napisali Ejmi Kaufman i Džej Kristof, kao i trilogiju Griša, Li Bardugo.

Nije čudno što ostatak knjiga dolazi sa Vulkan štanda jer sam upravo tu provela devet dana. Prva knjiga koju sam odabrala je poklon za moju nećaku.  U pitanju je vrlo lepa ilustrovana knjiga sa dvadeset dečijih priča.

Ubedljivo najbolji ulov ovog sajma je knjiga Dalas '63, Stivena Kinga, koju sam kupila na Vulkanovom škartu za 300 dinara. Razlog za ovako nisku cenu i smeštanje na škart je što su stranice požutele i što je omot pocepan. Kako je u pitanju tvrdo koričena knjiga, omot mi ni ne treba, a boja stranica mi zaista nije bitna.

Kao zaposlena na Vulkan štandu imala sampravo da odaberem jednu knjigu koju ću da dobijem na poklon. Kako me je knjiga Iskra u pepelu, Sabe Tahir, oduševila, bez razmišljanja sam odabrala sveže objavljeni drugi deo pod nazivom Baklja u noći.

Knjige Donata Karizija sam polovne kupovala za 400 dinara. na mom štandu su one bile 410 dinara, što znači da sam ih sa popustom za članove kluba čitalaca platila 370 dinara. Ovu priliku sam iskoristila da kupim Šaptača, a kada sam videla da je stigao i Dečak od stakla sa novim koricama, morala sam da kupim i njega, a onog sa starim sam odmah prodala putem  interneta. Nisam mislila da ću kupiti i Gospodara senki, ali sam, osim knjige na poklon, kao radnik na štandu mogla da odaberem i određene knjige na koje ću dobiti popusti od 50%, pa sam se odlučila za novu Karizijevu knjigu, jer sam je na ovajnačin platila samo 250 dinara.

Kada je sastav Goblini u pitanju, moglo bi se reći da često imam priliku da popričam sa njegovim članovima. Prvi put sam sa njihovim frontmenom, Brankom Golubovićem, za ovaj blog razgovarala u avgustu  2015. godine. I dalje sam najponosnija na taj intervju. Nekako ti prvi razgovori najbolje prođu, kasnije, osim razmišljanja o tome šta su drugi nekoga pitali, morate da razmišljate i o tome šta ste sami pitali, kako se pitanja ne bi ponavljala. 

Drugi razgovor sa Golubom bio je neplaniran. Plan je bio da dobijem izjavu za Helly Cherry Webzine, a završila sam u garderobi Goblina, sa kompletnim intervjuom. 

Povod za intervju sa Vladimirom Kokotovićem, basistom ovog sastava, bio je koncert Goblina u KST-u. Ovo je bio moj prvi intervju u video formi, a rađen je za portal PRIS.

Bilo je krajnje vreme da neko počne da prevodi knjige Viktorije Švab kod nas, a na taj korak se odlučio Publik Praktikum. Konačno je došao momenat u kojem sam doživela čitanje knjige Viktorije Švab. Jeste onako magično kakvim ga predstavljaju.

Smrtonosna pesma je priča o podeljenom gradu. Jednom stranom grada vlada Harker, koji je prisilio dve vrste čudovišta da rade za njega, a drugom vlada Flin, koji nastoji da održi mir, dok njegova čudovišta, treća vrsta - sanaiji - ubija one koji su počinili zločine. Između dva dela grada nalazi se Pustara, deo grada razoren u borbi, a oko njega Pustiš, koja ga odvaja od ostalih gradova u zemlji.

Glavni likovi ove priče su Kejt, Harkerova ćerka, koja želi da bude baš kao njen otac i Avgust, Flinov sin, sanai koji želi da se mir održi, a najviše od svega da bude ljudsko biće. Nakon što je Kejt konačno ubedila oca da je vrati u Istinograd, kako bi tu pohađala školu, Flin Avgusta štalje u istu školu, pod lažnim imenom, kako bi se približio Kejt jer bi bilo značajno imati je na svojoj strani, ukoliko ponovo dođe do rata.

Možda svet koji je Viktorija Švab kreirala u ovoj knjizi nije previše komplikovan i pun detalja, ali zato ptoče o čudovištima jesu. Slika svakog od njih razrađena je tako detaljno, da vam se, pri čitanju njihovih ospisa, ona pojavljuju pred očima. To je upalilo čak i sa čitaocem poput mene, koji nije vizuelni tip i ne zamišlja radnju dok čita. Bila je veoma kreativna i kada je u pitanju njihov način borbe, kao i način na koji treba ubiti svako od čudovišta. Najviše kreativnosti uložila je u sanaije, kako po pitanju izgleda, tako i po pitanju njihovih posebnih sposobnosti, jer oni ubijaju muzikom.

Radnja je veoma dinamična i prisutno je mnogo preokreta, kako većih, tako i menjih, a moram da priznam da sam samo dva predvidela, dok su se svi ostali prikrali nenadano. To je nešto što veoma cenim. Informacije o likovima i prethodnim radnjama dobijamo na kašićicu i to je ono što bi trebalo da nas vuče da pročitamo ovu knjigu što pre.

Znate da je knjiga odlična kada je završite i ne znate šta ćete od sebe jer sledeći deo još nije objavljen. E, Smrtonosna pesma je upravo takva.