Protekla godina nije bila baš savršena, ali bila je u redu. Htela sam da se, umesto da pišem o nekim obećanjima i rezolucijama za ovu godinu ili najboljim/najgorim momentima prošle, osvrnem na prošlu godinu - ali u brojkama.

Ovu malu statistiku počela bih brojkama koje su u vezi sa ovim blogom. Moram da priznam da sam napisala manje postova nego što sam očekivala, a razlog za to nikako nije manjak ideja, već manjak vremena, zbog čega mi je veoma žao. Mogu da podnesem da pišem ređe. Sve je u redu dok i dalje pišem. Dakle, tokom 2017. godine objavila sam 89 blog postova. Na ovom blogu osvanulo je 62 posta u rubrici Knjiški moljac - od toga 37 recenzija knjiga. Tri posta objavljena su u rubrici Prostor za sopstvene misli, u sedam smo zajedno otvarali kutije u rubrici Unboxing, okačila sam tri intervjua u rubrici Šećer pita, četiri meseca sam govorila o stvarima koje mi idu na živce u rubrici Treš meseca, a deset meseci o svojim omiljenostima u Favoritima meseca. Iako krajem godine daleko slabije čitan, nego na njenom početku, blog je 2018. godinu dočekao sa 52700 pregleda, čime sam prilično zadovoljna. Kada su u pitanju blog postovi ove godine, ono što sa sigurnoćšu mogu da kažem je da će se ove godne dogoditi vaskrsnuće odeljka Dete iz provincije. Prvi tekstovi biće objavljeni kroz nekoliko dana i govoriće o mom putovanju u Prag. A kako će tokom godine biti još nekih putovanja, definitivno će biti još tekstova.

Cilj mi je bio da protekle godine pročitam 40 knjiga. Iako je bilo vrlo moguće da pročitam i 50, zbog manjka vremena krajem godine, 2017. je završena brojkom od 46 pročitanih knjiga, odnosno 10904 stranice. Ova brojka sastoji se od 42 knjige, dve kompilacije kratkih stripova i dve grafičke novele. Kada su ocene u pitanju, 20 knjiga sam ocenila sa pet zvezdica, što je sjajno. Ocenu od četiri zvezdice dobilo je 19 knjiga, sa tri zvezdice ocenila sam pet knjiga, a dvema sam dala ocenu od dve zvezdice. Kada je u pitanju broj knjiga koji želim da pročitam ove godine, taj broj je 60. Novi Goodreads čitalački izazov je, kao i prošli, okačen sa desne strane bloga, te možete da pratite moj napredak u čitanju.

Kada je muzika u pitanju, protekle godine sam išla na 24 koncerta, što za mene i nije tako puno. Za dva sajta napisala sam 21 koncertni izveštaj, uradila pet intervjua i objavila dve kolumne. Zaista se nadam da će mi zdravlje i obaveze dozvoliti da i ove godine odem na neke sjajne koncerte. Iako je bio pre nešto više od mesec dana, o poslednjem koncertu na koji sam otišla protekle godine, koji je ujedno bio jedina prilika da uživo slušam jedan od svojih omiljenih bendova, kao i moj prvi koncert u inostranstvu, imaćete prilike da čitate za par dana.

Još nešto što bih izbrojala su dva položena podnivoa norveškog jezika, koja su me dovela do nivoa A1. Nadam se da ću vrlo uskoro nastaviti sa časovima norveškog, te da ću do kraja godine napredovati za više od jednog nivoa. 

Knjiga Najmračniji umovi, Aleksandre Braken, još jedna je u nizu knjiga koje su veoma popularne svuda u svetu, a koje je odlučio da prevede Publik Praktikum.

U Sjedinjenim američkim državama zavladala je bolest od koje deca uzrasta od 10 do 13 godina umiru, dok ona koja su preživela imaju specijalne moći. Ove moći variraju od super inteligencije i telekineze, do upravljanja tuđim umovima. Za preživelu decu napravljeni su koncentracioni logori u kojima im nije dozvoljeno da koriste svoje moći i koji služe da ih izleče od ove bolesti.

Tokom kompletne radnje knjige pratimo Rubi, koja pripada grupi dece sa najopasnijim moćima, a koja uspeva da to prikrije i pobegne iz logora. Na svom putu upoznaje drugu decu slučnu sebi i njena avantura tek počinje.

Stil pisanja ove knjige je veoma sinematičan. U glavu vam ubacuje slike svega što se dešava i delovalo je čak i na mene koja, kao što sam spomenula u nekim od ranijih tekstova, nisam baš tip koji tekst u glavi pretvara u slike dok čita. Puna je veoma napetih situacija i svaka od njih je veoma dobro dočarana. Ova knjiga je u meni izazvala sve moguće emocije i reakcije koje je mogla da izazove. Hvatala sam sebe kako razgovaram sa knjigom - kao ono kad gledate film i, primera radi, vidite kako će lik da uradi nešto što ne bi trebalo da uradi, pa vičete na njega da prestane, iako znate da ne možete ništa da promenite.

Aleksandra Braken je ovom knjigom unela nešto novo u distopiju. Nemamo tipičnu distopijsku priču gde vlada utiče na kompletno društvo i gde su ljudi podeljeni i bore se jedni protiv drugih. Ugrožena su samo deca, a situacija je ograničena na Sjedinjene američke države, dok ostale države sveta žive normalno, ali ne putuju tamo, niti američkim državljanima dozvoljavaju da uđu u njihove zemlje. Takođe, element naučne fantastike se je odlično uklopljen sa distopijom u jednu celovitu priču. 

Kraj nijedne knjige me nije ostavio ovako šokiranu još od kad sam početkom godine čitala knjigu Izgubljen i nađen, Sali Grin, s tim da sam sada u povoljnijoj situaciji jer je ovo kraj tek prvog dela, dok je ono bio kraj kompletne trilogije. Takođe, ova trilogija pretenduje da zauzme mesto moje omiljene.

Svesna sam da Treša meseca nije bilo od aprila. Iako je ovo bio jedan od najčitanijih odeljaka ovog bloga — valjda ljudi baš vole kad drugi ljudi nešto ne vole — i nije da nije bilo stvari koje su me nervirale, samo, ako se nešto desilo početkom meseca, meni se na tu negativnu stvar nije vraćalo krajem meseca i nerviralo ispočetka. Ono što me je ovog meseca nerviralo je, međutim, bilo krajem meseca i još me drži, pa sam rada da podelim. Takođe, kako ova rubrika nije bila aktivna, zaboravila sam ono svoje pravilo, prvo loše, pa dobre vesti i objavila sam prvo favorite.

Prva stvar: do kad će muškarci da govore o tome da li će žena da rađa ili ne? Ovo je goruća tema već neko vreme. Svakakvih je izjava bilo: da su žene oduzele više života nego Hitler i Musolini zajedno, da je njihova dužnost da rađaju. Aman, pustite nas da živimo svoj život i donosimo sopstvene odluke. Da sam u situaciji u kojoj moram da odlučim da li želim da budem majka, sigurno ne bih poslušala mušku osobu, koja veze sa mnom nema, a pogotovu ne svešteno lice. Mislim da mi je od jedne izjave odumro veći deo moždanih ćelija. Ona je glasila da su žene dužne da rađaju kako bi se nadomestili životi izgubljeni u ratovima. Verujem da je bilo i žena koje su ratovale i ubijale, ali, čekajte, zar nisu muškarci uglavnom učestvovali u tim prljavim poslovima? I što je bilo koja žena dužna da nadomesti ono što ste vi uprskali? Nisam mrziteljka muškog roda, svesna sam da ima dobrih bića muškog pola, kao što ima i izuzetno loših bića ženskog pola. Samo ti dobri i normalni ne mogu da dođu do izražaja od ovih idiota koje nam poturaju pod nos svaki dan.

Druga stvar: divim se trgovcima na strpljenju — ali i dalje ne smatram da je opravdana nadrndanost kasirki u Maksiju — kada je u pitanju trpljenje mušterija koje imaju glupa pitanja. Ceo Sajam knjiga radila sam na štandu Vulkan izdavaštva. Mislim da se u životu toliko glupih pitanja nisam naslušala. Najblaže je bilo ono A koliko ovo košta? — a cena stoji ispred nosa. Ono što me je zaista iznerviralo su ljudi koji pretpostavljaju da, ako radite na štandu određenog izdavača, morate da znate apsolutno svaki naslov koji je taj izdavač ikada objavio. Složićete se da to kod velikih izdavača, kao što su Vulkan ili Laguna, nije baš moguće. Primera radi, ja najviše čitam fantaziju i fantastiku. Gde su me stavili? Na akciju su 80% naslova ljubići. Dolazi žena, gleda knjige Aleksandre Poter, koju ja ne da ne čitam, nego sam neke od njenih naslova naučila upravo radeći na štandu, i pita mene koja je poslednja knjiga dotične autorke. Na moj odgovor da zaista ne znam, ona najnadrndanijim mogućim tonom mene pita kako mogu da ne znam. Ovo je bio već barem peti dan sajma i izdrndavanja drugih mi je bilo preko glave, pa sam gospođi ljubaznim glasom — ali sumnjam da mi je izraz lica bio jednako ljubazan — rekla da ne mogu da znam svaki naslov koji je Vulkan izdao, kao ni naslov koji je Vulkan možda izdao. Ja jako loše reagujem na glupa pitanja, a dobijala sam ih svakodnevno osam dana. Iskreno, ponosna sam na sebe što sam i pored svega bila ljubazna i pristupačna. Zaista mi nikada neće biti jasna potreba ljudi da odu negde i da se izdrndavaju na ljude koji samo rade svoj posao. Zar sam ja jedina osoba koja je ljubazna prema kasirki/šalterskoj službenici/kome god? Zašto je toliko teško biti ljubazan prema strancu?