Kotonoha no Niwa (iliti The Garden of Words) je anime film koji prati međusobni kontakt petnaestogodišnjeg dečaka i dvadeset sedmogodišnje devojke.

Nakon jednog slučajnog sustreta, nastavljaju da se nalaze kišnim danima u jednoj japanskoj bašti.

Ovaj anime sjajno prikazuje japanski mentalitet. Primeti se ta neka uzdržanost emocija i nedostatak reči. Veći deo filma ima minimum dijaloga, a opet nekako priča priču.
Naravno, sve te emocije sve više pokušavaju da izađu na videlo, sve dok ne dođe do tačke pucanja.

Ono što je fascinantno u ovom filmu i čemu je posvećeno više pažnje nego samoj radnji je animacija. Animacija je naprosto prelepa. Veoma je velik trud uložen u animaciju kiše.

Ovu zbirku poezije je bilo veoma teško pročitati. Ne, u njoj se ne nalaze nova dela ili životne filozofije, već sve ove pesme godinama postoje u audio obliku (kao pesme bendova Six Pack i Čovek bez sluha) i veoma je teško odupreti se već stečenom utisku i kreirati novi.
Međutim, kada u glavi uspete da isključite glasiće koji pevuše pank-rok tonove svake reči koju pročitate, otvaraju vam se vrata kraljevstva poezije. Kvalitetne poezije.
Tada vas dobrano protresu direktna obraćanja, lišena pakovanja u šareni papir lepih reči.
Tek nakon tog prvog udarca realnosti koji proizilazi iz svakog stiha u ovoj zbirci, čovek shvata koliko, u stvari, melodija ublažava jačinu ovih reči. Bez melodije, samo uz pomoć grubog glasa i pretnja i molitva zvuče daleko snažnije. Pesma prijatelju koga više nema izaziva suzu više, a čovekova odluka da neće pokazati slabost i da će ostati superheroj u očima voljene osobe postaje još jača.

Obećavam da ću ove godine posvetiti više vremena zapisivanju svojih misli, ovom blogu (pogotovo sekciji Dete iz provincije) i čitanju.

Obećavam da ću voditi evidenciju o pročitanim knjigama, kao i posećenim svirkama i izložbama.

Obećavam da ću se vratiti fotografiji i crtanju.

Obećavam da ću poraditi na sebi. U svakom smislu.

Obećavam da ću nastaviti da čuvam uspomenu na osobu koje više nema i da ću mu češće ići na grob, ma koliko mi to bilo teško.

Obećavam da ću više vremena posvetiti istraživanju ovog grada.

Obećavam da ću se konačno naći sa nekim tviter ljudima.

Obećavam da ću uživati u dobroj muzici (kako onoj dugo slušanoj, tako i novim muzičkim otkrićima).

Obećavam da ću konačno izraditi fotke sa članovima bendova koje se nakupljaju od 2012. godine.

Obećavam da ću skupiti hrabrost da se prijavim za saradnika na nekom portalu.

Obećavam da neću dozvoliti da prave budalu od mene.

Obećavam da ću biti srećna.

Obećavam da, kao i do sada, neću obećavati stvari koje ne mogu da ispunim.

Žao mi je što nisam ostala dosledna i što se ovde nisu našli favoriti novembra i decembra. Zaista mi je žao.
Trebalo je da pišem o zaista sjajnim stvarima.
Međutim, manjak volje i veliki manjak vremena učiniše da se to ipak ne desi.
Potrudiću se da ove godine to ispravim. Ove godine će biti dvanaest postova o favoritima meseca, kako bi i trebalo da bude. Ostaću dosledna i neću dozvoliti da stvari vredne pomena ostanu nespomenute.

Što se 2014. godine tiče... Nijedna godina od ovih devetnaest, koliko sam prisutna i koliko udišem vazduh na Zemlji... Nijedna mi nije oduzela onoliko koliko mi je oduzela ova. A oduzela mi je ono najbitnije. Prijatelja.

Međutim, koliko god gruba ova godina bila, u njoj su se desili neki zaista sjajni momenti.
Ovaj post predstavlja favorite cele ove godine.

Nemam ništa posebno da kažem, samo sam zaista želela da vam pokažem kako izgleda moje novo omiljeno mesto u Novom Sadu. U pitanju je kafić koji se zove Frida i koji je apsolutno prelep (takođe i jeftin). Posetite Fridu!

To je ono što okupira misli našeg naroda. I posle novinarstvo ne valja! Novine plasiraju ono što vi želite da čitate. I novinska industrija je biznis. Da bi opstala, plasira ono što publiku najviše zanima.

Da, ja shvatam da se naš narod okreće svakakvim zanimljivostima sa estrade (poput vesti koje su boje Severinine gaćice) da bi skrenuo misli sa svakodnevnih nedaća, ali, pošto već volite da čitate slatke tračeve i u širokom luku izbegavate bitne političke (ili neke druge vesti), nemojte se žaliti na (ne)kvalitet današnjeg novinarstva.

A što se tiče praćenja pomenutih vesti i programa radi skretanja misli i razonode, nemojte, ni slučajno, u te svrhe pratiti kulturno umetnički program (ili barem ono što je od njega ostalo)!

Igrom slučaja, posetila sam trenutno postavljenu izložbu slika u Institutu Servantes. U pitanju je izložba Havijera de Viljote.

Moram priznati da nisam znala mnogo o ovom umetniku, ali me je znatiželja podstakla na istraživanje.

Havijer de Viljota je samouki španski slikar rođen 1944. godine. Radio je kao profesor na Visokoj školi arhitekture u Madridu. Sedamdesetih godina dvadesetog veka počinje da priređuje samostalne izložbe u Španiji  i inostranstvu i kasnije napušta profesorski posao, kako bi nesmetano mogao da se posveti slikarstvu.
Njegovi radovi nalaze se u vodećim svetskim kolekcijama savremene umetnosti.
U junu 2014. godine je primljen za dopisnog člana Kraljevske akademije lepih umetnosti San Telmo u Malagi.