In
knjige,
Knjiški moljac.
Knjiški moljac: Šerman Aleksi - Skroz istiniti dnevnik jednog povremenog indijanca
U ovoj noveli dugačkog naziva glavni junak i onaj koji se čitaocima obraća je Junior, indijanski dečak koji živi u rezervatu. Njegovi roditelji su alkoholičari, sestra ne izlazi iz podruma. Najbolji drug mu je siledžija Drčni, koji svakodnevno biva pretučen od strane sopstvenog oca, a onda svoj bes iskaljuje na drugima. Junior voli da crta karikature. Mnogo njih je zalepljeno u ovaj dnevnik i prate njegovu priču.
On shvata da u rezervatu nema budućnost, te već nakon prvog dana srednje škole govori roditeljima da želi da se školuje u Rirdanu. Rirdan je belački gradić, koji se nalazi na 35 kilometara udaljenosti od indijanskog rezervata. Nekada je Juniora tamo vozio tata, nekada je stopirao, a u najorem slučaju prelazio ceo put peške. Ono što je njemu bilo bitno je da izlazi iz rezervata.
Od kako je, na neki način, napustio rezervat, na Juniora se sručila lavina strašnih događaja. Izgubio je mnogo ljudi, na različite načine, polazeći od toga da sa svojim najboljim prijateljem nije razgovarao jer je napustio pleme, pa dolazeći do tragičnih gubitaka.
Ono što me je oduševilo kod ovog dela je snaga volje ovog dečaka. Čak i kada su se događali najgori scenariji, on je ostao pri svojim ciljevima. Dok bi druge osobe posle svega što se desilo najverovatnije dozvolile sebi da utonu u depresiju, Junior se borio i sačuvao svoju vrcavu ličnost. To me je podsetilo na mnogo ljudi kojima kao da su se u životu događale samo loše stvari, a oni su ipak ostali pre svega dobri ljudi, a takođe i pozitivni, uporni ljudi koji guraju do svog cilja.
Junior me je podsetio na ljude koji zaslužuju najveće poštovanje. Bila mi je čast da prođem kroz sve ove muke sa njim. Ovo je jedina knjiga koja me je zamalo dovela do suza. Ali, iako je Juniorov život prepun tragičnih događaja, njegov duh je i dalje veseo. To je ono što me je posebno fasciniralo, što mi je donelo uživanje i zbog čega sam ovu knjigu pročitala za jedan dan.
On shvata da u rezervatu nema budućnost, te već nakon prvog dana srednje škole govori roditeljima da želi da se školuje u Rirdanu. Rirdan je belački gradić, koji se nalazi na 35 kilometara udaljenosti od indijanskog rezervata. Nekada je Juniora tamo vozio tata, nekada je stopirao, a u najorem slučaju prelazio ceo put peške. Ono što je njemu bilo bitno je da izlazi iz rezervata.
Od kako je, na neki način, napustio rezervat, na Juniora se sručila lavina strašnih događaja. Izgubio je mnogo ljudi, na različite načine, polazeći od toga da sa svojim najboljim prijateljem nije razgovarao jer je napustio pleme, pa dolazeći do tragičnih gubitaka.
Ono što me je oduševilo kod ovog dela je snaga volje ovog dečaka. Čak i kada su se događali najgori scenariji, on je ostao pri svojim ciljevima. Dok bi druge osobe posle svega što se desilo najverovatnije dozvolile sebi da utonu u depresiju, Junior se borio i sačuvao svoju vrcavu ličnost. To me je podsetilo na mnogo ljudi kojima kao da su se u životu događale samo loše stvari, a oni su ipak ostali pre svega dobri ljudi, a takođe i pozitivni, uporni ljudi koji guraju do svog cilja.
Junior me je podsetio na ljude koji zaslužuju najveće poštovanje. Bila mi je čast da prođem kroz sve ove muke sa njim. Ovo je jedina knjiga koja me je zamalo dovela do suza. Ali, iako je Juniorov život prepun tragičnih događaja, njegov duh je i dalje veseo. To je ono što me je posebno fasciniralo, što mi je donelo uživanje i zbog čega sam ovu knjigu pročitala za jedan dan.
