Kako sam poslednjih dana mrzovoljna, ne vraća mi se na teme koje će me učiniti još mrzovoljnijom, pa tako neće biti treša februara i svoju punu pažnju posvećujem favoritima.

Neću da dužim, te počinjem odmah, muzikom, kao i svakog puta do sada. Prethodnog meseca sam otišla na samo jedan koncert, ali definitivno vredan spominjanja. Uživo sam slušala prelepe glasove Gregoriana. Nisam emotivna osoba, ali sam plakala prvih pet pesama koliko mi je sve to lepo zvučalo. A kad plačete uz Rammsteinovu Engel, definitivno nije toliko do emocije, koliko do lepote glasova ovih ljudi.  

Favorit ovog meseca je i jedno muzičko izdanje. Posle tri godine, konačno dočekah novi album sastava Brigand. Još uvek se upuštam u slušanje ovog albuma, ali već mi veoma prija, kao i ostatak muzike Briganda i njegovog prethodnika Jewy Sabataya. Zahvaljujući Veliboru Nikoliću, odmah po izlasku albuma stigao mi je i disk.

Knjiga koja je apsolutni favorit februara je Izgubljen i nađen, Sali Grin. Sama za sebe je bila odlična, a takođe je bila veoma neočekivan ishod kompletne triologije Poluživot. Još ne mogu da se otmem utisku.

U februaru sam primljena u Školu medijske pismenosti, koju sam vam spomenula kada sam pisala o izveštavanju medija kada je u pitanju nasilje prema ženama. Iako je prošlo tek dva predavanja, nosim veoma pozitivne utiske. Interesuju me teme koje obrađujemo i volim da se uključim u diskusiju. Mislim da će ovo biti jedno lepo iskustvo.

Ovo nije prvi put da radim intervju sa Veliborom. Prvi put smo razgovarali za ovaj blog još 2015. godine i taj intervju je i dalje najčitaniji tekst na blogu. Drugi put smo razgovarali za potrebe intervju-profila koji sam radila za fakultet i koji nigde nije objavljen, iako mi je to najdraži rad, ali je u formi pitanje-odgovor taj intervju objavljen na Helly Cherry portalu.

Što se tiče ovog poslednjeg, ovde vam otkrivam njegov deo, a ceo intervju možete pročitati ovde.

To je bila Ilijina fora, kad smo došli u Požarevac da sviramo. Nama je bilo simpatično, pa je spontano nastao kao radni naziv. Ali nijednog momenta nije bila ozbiljna ideja, radni naziv služi da se đavolu zavara trag. Super je kad ljudi nisu načisto da li se zezamo ili smo ozbiljni. To ti da neki prostor u glavi da lakše dišeš kada stvarno odlučuješ kako će se nešto zvati. Daleko je Vavilon ima više značenja kao naziv ploče, a i zvuči nekako kul, zar ne? A ponekad je bitnije kako zvuči, nego šta znači. navodno je zato Rej Kroc Kupio McDonalds, jer je to prezime zvučalo savršeno američki, a kod Čeha Kroca ne bi jeli ni Česi, koliko bi to odvratno ime bilo za restoran.

To je bila ideja Ane Danilović, režisera spota i nama se ta ideja svidela. Mada nije bilo jednostavno snimati tamo, nije bilo svejedno. Ja mislim da nema horor video igre ili jeftinog horor filma koji se nekim delom ne odvija na takvim mestima. Zatekli smo svašta tamo, oproštajna pisma iz perioda SHS, skorene lokve krvi, razne uređaje i slično. Ali je dobro iskustvo za nas.

Prvi put odlučim da dođem na svirku na vreme, kad ono svirka kasni. Haj, nema veze, malo prošetah, malo posedeh na toploj januarskoj noći (nisam sarkastična, stvarno je bilo prijatno napolju).

Digresija: postala sam Heličerijevac, tako da o ovoj svirci možete možete dodatno pročitati ovde.

Elem, nisam dugo čekala nakon što uđoh unutra. Ne znam kako i zašto nikada do sada nisam slušala NoYz? Ono što znam je da ću ih od sada definitivno slušati. U poslednje vreme u momentima opuštanja manje slušam metal, dok je grandž sve prisutniji. Ipak mi fali ta doza metala, a ovaj bend je jako dobra fuzija oba žanra. Odmah me je kupila dobra enetgija. Retko kad atmosfera na svirci već tokom prve pesme, kada je klub potpuno prazan, bude žestoka, a ja sam imala osećaj da je usijana. Ne u onom smislu da je odmah bilo nekog skakanja i šutki, već mi je sama muzika ostavila takav utisak. I da, još nešto: Živele žene basisti (ili ti basistkinje)!

Nakon NoYz?-a se na binu popeo bend koji sam vam već spominjala u postu o Koncertu rumskih bendova, bend koji Radule iz Ateist Repa navodi kao jedan od mladih bendova koji će scenu održati u životu, bend koji ima čak dva ženska člana (URAAA za muzičarke alternativne scene!) - Random. Kao što sam obećala, ugrabila sam prvu priliku da ih ponovo čujem uživo i steknem pravi utisak o njima. U međuvremenu su izbacili prvi EP. Svideo mi se. Ali, znate li šta? Uživo su me oduvali! Vokal je tada daleko moćniji i baš kao takav mi se ekstremno sviđa. Energija na vrhuncu! Da nemam falično koleno, definitivno bih skakala ceo njihov nastup. A ovako sam morala da budem mirna kako bih bila sigurna da ću moći da stojim do kraja koncerta. Jedva čekam da sledeći put čujem momke i devojke iz Randoma kako kidaju.

Što se Briganda tiče, neću se vraćati na saopštavanje svojih osećanja tokom slušanja njihove muzike. Vrapci na grani znaju, a i naslov dovoljno govori. Ono što me je obradovalo je najduža setlista do sada. Mada, koliko god svirali, opet nekako bude malo. I nove pesme su me obradovale. MNOGO DOBRE nove pesme. Šest komada čusmo ovom prilikom, od kojih mi je Pravo pa desno ušla u glavu i neće da izađe još od onomad kada sam je snimila na svirci u Božidarcu. Nestrpljivo očekujem da zažive ti Sektaški obredi na grobu našeg bivšeg predsednika jer, prema onome što sam do sada imala prilike da čujem, predosećam da će biti sastavni (ili jedini) deo moje svakodnevne plejliste. Mislim da smo svi bili sjajni tokom ove proslave petog rođendana Briganda. I bend i mi, ljubitelji ovog zvuka koji mami.

Počeh da pišem post o favoritima aprila, dođoh do stavke koja govori o jednoj svirci na kojoj sam bila i tako nastade ovaj post.

Naime, nakon odlaska na ovu svirku nisam imala vremena da pišem post, a o svirci benda zbog kog sam išla sam već pisala na blogu. Napisala sam ono ključno vezano za moj utisak vezan za njihove svirke, te sam smatrala da ne moram da pišem poseban post, jer nisam želela da pišem samo da bih otaljala.

Reših da ovu svirku ukratko opišem u postu posvećenom favoritima meseca, ali to ukratko se malo (više) odužilo za jedan takav post, te odlučih da ovoj svirci posle dve nedelje ipak posvetim poseban post.

Sada bih konačno mogla da kažem i o kojoj se svirci radi. U pitanju je svirka bendova Vizelj, Autogeni trening i Brigand u Božidarcu.

Nekada jednostavno volim da odem sama na svirku i da ne obraćam pažnju ni na šta i ni na koga osim na bend. Ovaj dan je bio to nekad.

Otišla sam na sam početak. Nisam do sada slušala Vizelj. Čak ni na jutjubu. Simpatičan bend. Imaju sjajan nastup. Ponašanje na bini im je totalno opušteno. Leži mi se dok sviram? Pa, ležaću, šta me briga! Lako zabave masu. Doduše, devedeset posto mase je bilo njihovo društvo (na konto čega su se našalili više puta)... Ali, da nije, mislim da bi svejedno vrlo lako pokrenuli ljude. Vizulji (kako ih je nazvao dečak kog već drugi dan za redom vidim sa vezanim kikicama na svirci) su pošteno otprašili.

Autogeni trening je bend koji sam takođe prvi put čula uživo, ali sam ih, naravno, slušala i ranije. Oduševila sam se.

Zaista ne bih puno govorila o ovom bendu. Sjajna muzika, sjajna energija... I malo ljudi da ih podrže. Kada kažem malo, mislim nas desetak. Slobodno mogu da kažem da je bilo prazno. Suzdržaću se od ponovnog rejdžovanja na ljude koji za vreme svirke bleje napolju i reći da je bend profesionalno odradio svoj posao.

U pauzi između bendova sam izašla na vazduh, a neočekivano sretanje ortaka i zadržavanje sa njim rezultiralo je mojim trčanjem unutra kada sam shvatila da je Brigand počeo da svira, a ja to nisam čula, iako sam bila blizu ulaza. Srećom, nisam mnogo propustila.

Bilo je sjajno videti da je Šarki postao stalni član benda. Mada, bilo je čudno ne videti ga kao najveću podršku bendu na bini sa strane, ili ispred bine.

A ja još primetim da mi je nešto čudno što on za vreme svirke Autogenog treninga izviruje iza zavese, dok Brada stoji pored mene...

Odluče dva studenta - jedan iz Bora jedan iz Rume - koji sturdiraju u Beogradu, da idu u Pančevo na svirku. Ne zvuči li već obećavajuće?

Elem, pre nego što počnem da detaljišem o svojim dogodovštinama, na kratko ću vas usmeriti na 013info - pančevački info portal - na kom je objavljen moj kratak rezime svirke.

Dolazak do Pančevca je bio lakši deo. A onda smo Nađa i ja redom pitale dedice na ulici kako da dođemo do čika koji viču "Pančevo, Pančevo!" Objasniše oni nama, dođosmo mi na to mesto, kad stvarno začusmo te povike. Tako smo našle prevoz.

Jedine smo brbljale u busu. Deca iz provincije. Pitam vozača da li staje kod pošte. To je poslednja stanica, kaže. A ne spominje da je ta poslednja sledeća. I tako svi izlaze, a mi sedimo kao lepe lude. Skontasmo mi da je to poslednja, ali on nikako da nam kaže koliko treba da platimo. Sav se iščudio što ne znamo. Izvinite, gospodine, što se vozamo do Pančeva prvi put.

Čekasmo mi našeg vodiča Draganu (mada mislim da je ipak Dregona mnogo kulije), ali pre nje nas nađe njena drugarica. Okupismo se sve i krenusmo put Apola.

Čudne su one tri sekunde osećaja bitnosti kada svi čekaju napolju u redu, a tebe provuku free, pa te još i odvedu u privatne prostorije (zakucava mi mozak, nemam bolji naziv).

Nađosmo članove Bune ispred toaleta i kidnapovasmo Šarkija za (kako on reče) intervjau. Intervjau je bio krajnje opušten, zanimljiv i pun smeha.

Nakon što obavismo sve "formalnosti" siđosmo u dvoranu u kojoj je svirka taman počela.

Moram priznati da ne slušam Sharks, Snakes & Planes privatno, da nisam bila preterano upućena u njihovu muziku i da sam ih slušala prvi put uživo.

Lično mi bend ne izaziva preteranu emociju, ali daleko od toga da je loš. Uživala sam slušajući ih. Dobri su za đusku. Primetih da se ostatak prisutnih pošteno izdivljao uz ovaj bend.

Brigand otkrih relativno skoro (na svirci Bune u decembru) i zaljubih se u njihovu muziku. Slušam ih zatvorenih očiju. Kada sam ih čula prvi put, zatvaranje očiju i isključivanje iz stvarnog sveta mi je bila prva reakcija. Glas Velibora Nikolića me vodi u drugi univerzum. Volim tu melanholiju koju nose. Dok ih slušam, telom se širi smirenost uz povremeni nalet jakih emocija, u skladu sa muzikom. Nemam blagu predstavu kakve su reakcije ljudi oko mene bile veći deo svirke jer ja nisam bila tu, već izgubljena u međusvetu. Na par momenata sam pogledala okolo i delovalo mi je kao da na ostatak ljudi ova muzika ne deluje kao i na mene. Moram priznati da mi je bilo pomalo krivo zbog toga. Najdraža mi je bila Nađina izjava da na nju muzika deluje kao droga. (Radite se muzikom, ljudi!)

Ono što mi se takođe mnogo svidelo kod ovog benda je to što se po njima primeti koliko su i sami mislima negde duboko u muzici. Emocija je vidljiva, skoro opipljiva.

Iz melanholije me je trgla Seljačka buna. Drvosječe, naravno, prva. Instant buđenje, instant divljanje.

Iako bez Brade (kom želimo brz oporavak), bez luka i paprike, bend je zapalio Apolo (što reče Šarki, sad je Zapolo). Bunt je odmah proradio, uzdigao se duh agro metala! Prava seljačka muzika uzdrmala je dvoranu.

Šta ja znam, ja se za ovakve svirke nesvesno nađem na ogradi. I posle se pitam odakle modrice po nogama.

Bend nas je svojom muzikom (kao što sam već pomenula u tekstu za 013info) ponovo ubedio da je selo bolje od grada, a kajmak od McDonald's-a.

Opet smo horski prošli kroz muke muvanja gotičarske klinke, straha od džinovske kokoške, nismo svirali pank, a uzdizali smo hevi metal...  A većem delu ženske publike se (sudeći po vriscima) mnogo svidelo što ona nije htela (devojke, totalno nije u redu što se radujete muškoj muci).

Buna i mi (da li da nas nazovem pobunjenicima?) smo još jednom, barem na kratko, uspeli da razbijemo beton koji je pokrio naše njive.

Ovo sjajno veče je završeno na najbolji mogući način - kru pesmom. A i par sati nakon svirke (dok se na jedvite jade stiglo od Pančeva do stana) pesme su se i dalje vrtele po glavi.