Poenta proslavljanja Međunarodnog dana žena nije dobijanje čokoladica i cveća, a danas smo tu da se na to podsetimo. Ovaj dan praznovan, kao što svi znamo, osmog marta, obeležava se kao uspomena na dan borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca. Moram li da napomenem da je u nekim delovima sveta ova ravnopravnost i dalje neprimenjena, a u većini ostatka samo prividna? Ovaj praznik obeležavaju ljudi širom sveta, a naziva se praznikom žena i devojčica, kao i antiseksističkim danom. Ne treba da zaboravimo da ovo nije tako ružičast praznik kakvim ga svi mi činimo.

Malo je prevedenih i objavljenih knjiga na temu snažnih žena. Jedna od najlepših je, svakako Izuzetne žene Srbije, ali ona isto tako lepo i košta. Jeste vredna cene od 8000 dinara, ali definitivno ne može svako da joj priušti. Ono na šta sam ja ciljala su knjige namenjene devojčicama – ali i dečacima – tinejdžerskog uzrasta, kako bismo mladima u najosetljivijem periodu odrastanja ukazali na to da su žene jednako ljudi kao muškarci. 

Nisam sigurna ko sve može da nabasa na ovaj tekst, pa napominjem da se ovde, govori o pravom feminizmu, dakle, borbi za ravnopravnost, a ne o kvazi feminizmu, na koji odmah pomišljate, a sa kojim povezujete sve-feministkinje-mrze-sve-muškarce ideologiju. Bože, ne mogu da verujem da u 21. veku i dalje moramo da objašnjavamo ljudima šta je feminizam...

U poslednje vreme pojavljuje se sve više knjiga sa tematikom snažnih žena i njihovih uloga u društvu, što je sjajno, te sam odlučila da vam predstavim pet knjiga od kojih su neke objavljene, dok će neke tek da budu objavljene.

Prva u nizu je knjiga Marije Hese pod nazivom Frida Kalo - jedna biografija, a koju je objavila izdavačka kuća Dibidus. Iako je ovo tipično biografska knjiga, sama Frida Kalo je predstava jedne snažne žene, koja je prošla mnogo toga u životu i ostavila značajan trag.


Kreativni centar je poznat po tome što jednostavnim, razumljivim jezikom upoznaje mlade sa različitim stvarima, uključijući političke i drušvene pokrete, te ne čudi što je baš ova izdavačka kuća objavila priručnik grupe autora, pod nazivom Furam feminizam. Kroz priču o trinaestogodišnjoj Likici, koja piše blog pod imenom Furam feminizam, postavljaju se pitanja zašto se u školskim udžbenicama više govori o dostignućima muškaraca, nego dostignućima žena, zašto kuću čisti mama, a ne tata, kao i zašto više govorimo o naučnicima u odnosu na naučnice. U priručnik su uključeni istorijat feminizma, kao i feministička terminologija.

Knjiga koja je nedavno objavljena kod nas od strane izdavačke kuće Vulkan, a već je odlično prihvaćena je Priče za laku noć za male buntovnice, koju su napisale Elena Favili i Frančeska Kavalo. U pitanju je knjiga koja sadrži sto priča o izuzetnim ženama, među kojima se nalaze sestre Bronte, Virdžinija Vulf i Astrid Lindgren.

Izdavačka kuća Urban Reads upravo povodom Osmog marta objavljuje knjigu Žene koje su promenile svet, grupe autora, koja sadrži priče o 26 izuzetnih žena. U ovoj knjizi se nalaze priče o veoma poznatim, ali isto tako i manje poznatim ženama. O onima kojima su zasluge priznate i onima kojima nisu. Hronološki, knjiga počinje Hipatijom iz Aleksandrije, a završava se Lejdi Gagom i Malalom i sadrži raznovrstan opus značajnih žena.

Isti izdavač priprema još jednu knjigu, koja se zove Moxie, a kod nas će nositi naziv Drčna, autorke Dženifer Matu. Želela sam da je pročitam od kada se pojavila, te me je veoma obradovala činjenica da će biti objavljena i kod nas. Siže ove knjige govori dovoljno: Vivijen Karter je svega dosta. Sita je svog malog teksaškog grada i njegove učmalo stednje škole, u kojoj su samo igrači školskog fudbalskog tima građani prvog reda. Sita je besmislenih i seksističkih pravila oblačenja koja ne zaže za dečake i klinačkog drpanja devojčica po hodnicima, koje niko ne smatra dovoljno naopakim da bi ga kažnjavao. Ali više od svega, Vivijen je sita toga da uvek igra po pravilima i bude savesna i poslušna.

Sela sam da pišem ovaj tekst i tek onda shvatila da nisam pisala o favoritima januara. Šta se desilo? Ne znam. Na šta će ovi favoriti da liče? Ni to ne znam jer jedva da se nešto dogodilo dokom ovog meseca.

Omiljeni koncert

Koncertna rubrika će ovog puta da ostane prazna jer na koncert nisam otišla još od drugog decembra, kada sam u Češkoj slušala finski sastav HIM. Bilo mi je u planu da odem na dva do tri koncerta, ali sam baš svaki put bila bolesna i odlazak nije bio moguć.

Omiljena knjiga

Iako sam čitala mnogo dobre fantastike ovog meseca, koja me je sve vreme držala na ivici, ipak ću za omiljenu knjigu pročitanu u februaru da odaberem delo Pas, Ivana Tokina. Uskoro ću kuckati nešto više o ovom delu, a sada ću samo da kažem da je ovo jedna divna knjiga, u koju sam se uključila emocijama, iako to ne radim često.

Omiljena serija/film/anime

Omiljena pesma

Skarlet i Donatela su oduvek želele da iskuse magiju Karavala. Međutim, kako su živele u pokorenim zemljama, to nije bilo moguće. Skarlet je godinama pisala pisma gospodaru Legendi, tvorcu magičnog Karavala, a kada je konačno dobila odgovor, nije bila sigurna želi li da ode.

Otac ove dve devojke za grešku jedne fizički kažnjava drugu, te je Skarlet bila sputana strahom da će se zbog njenih postupaka nešto strašno desiti njenoj sestri. Takođe, njen ugovoreni brak treba da bude sklopljen u roku od dva dana. Na prevaru, njena sestra je, u dogovoru sa nepoznatim mornarom, odvlači na Karaval, ali kada Skarlet stiže tamo, Donatele nema. Ona kroz sve momente Karavala prolazi sa Džulijanom, mornarom, a u potrazi za sestrom.

Mislim da bih ovoj knjizi dala zvezdicu više da svi nisu napričali koliko je fanastična. Ovako ona nije dosegla moja ogromna očekivanja, a ocena je ostala na tri zvezdice. Radnja jeste kreativna, ali imam osećaj da je na više mesta bila razvučena. Razumem da se dešava u magičnom svetu, ali bilo je opisa toliko detaljnih da su sve te magične stvari, tako detaljno opisane, gubile na magiji. Nekada je magija u onome što ostaje neotkriveno. Takođe, zaista nisam tip koji voli predugačke opise o tome kakvog je ukusa nečiji poljubac.

Bez obzira na sve, moram da priznam da me je kraj zainteresovao možda više nego kompletna knjiga, te čekam maj, kada će biti objavljena kompletna priča iz perspektive druge sestre.

Pre nego što kažem bilo šta drugo o knjizi Gvozdeni ispit, moram da skrenem pažnju na jednu stvar - iako ova knjiga sadrži školu magije i ekipu od dva dečaka i jedne devojčice, ja ne vidim čemu silno upoređivanje sa Hari Poter knjigama. Ova knjiga sa njima nema ama baš nikakve sličnosti i moram priznati da mi je zbog toga veoma drago. Mislim da svi moraju da prestanu da svaki knjigu sa školom magije upoređuju sa Harijem Poterom i da pruže šansu nečem novom.

Kalum mora da radi prijemni za Magisterijum, školu magije zbog koje je njegova majka izgubila život. Otac mu govori da padne ispit kako god zna jer Magisterijum nije dobro mesto za njega. Naravno, uprkos svim naporima da padne prijemni, Kalum ipak završava u magisterijumu, gde da obučavaju da bude mag.

Čudo je priča o Avgustu, dečaku koji usled kombinacije gena od rođenja ima deformitet lica i koji je prošao mnoge operacije kao dete, ali ljudima i dalje ne izgleda dovoljno normalno. Avgust do desete godine nije išao u školu, a onda je pošao u peti razred.

On se suočava sa odbijanjem od strane druge dece, čudnim pogledima upućenim njemu, ali to nije ništa na šta već nije navikao za deset godina života. Avgust shvata zbog čega se drugi ljudi ponašaju tako kako se ponašaju i većinu ne krivi za to. Takođe ne dozvoljava da mu ceo život ovisi o tome kako izgleda i veoma se često šali na svoj račun. U suštini, on je kao i svako drugo dete.

Ono što je kod ove knjige dobro je to što ima više gledišta. Osim toga što saznajemo kako Avgust uspeva da se izbori sa svim predrasudama koje ljudi gaje prema njemu, takođe saznajemo i kako je njegovoj sestri koja je naviknuta da se životi njenog bližnjeg vrte oko Avgusta, a da se na nju ne obraća mnogo pažnje, a isto tako saznajemo i kako se njegovi roditelji nastavnici i malobrojni prijatelji osećaju uz njega, kao i kako na njegovu pojavu zaista deluju stranci.

Ova knjiga je divna i svaki hajp podignut oko nje je apsolutno opravdan. Mnogo toga možemo da naučimo od ovog desetogodišnjeg dečaka i ljudi koji ga okružuju. Drago mi je da postoji knjiga kao što je ova za decu uzrasta od 10 do 12 godina, a koja je koncipirana tako da može da bude veoma zanimljivo štivo i za odrasle. Ne smete da preskočite čitanje ove knjige i preporučite ih dragim ljudima svih uzrasta.

Rešila sam da se okanem engleskih izraza za kupljene i pročitane knjige. Htela sam to da uradi odavno, ali nekako mi je bilo neskladno da to uradim u sred godine. Ovako je bolje. Što kažu, nova godina, novi početak.

Ovog meseca neće biti posta o kupljenim knjigama, ne zato što sam ih upila previše, pa mi je mrsko da ga pišem, već zato što - pazi sad - nisam kupila nijednu knjigu. Neverovatno, znam. Nisam čak ni shvatila da nisam kupila nijednu sve dok nisam sela da pišem book haul post i shvatila da nemam o čemu da pišem. Poslednju knjigu na poklon sam dobila 31. decembra, tako da ni to ne mogu da računam. Vrlo moguće da će kupovanje vrlo malog broja knjiga ili nekupovanje knjiga da bude praksa ove godine.

S druge strane, tokom Januara sam pročitala pet kompletnih knjiga. Skoro pa šest, ali kako je ta poslednja ipak završena u februaru, ostavću je za sledeći post. Ukupan broj stranica kompletiranih knjiga iznosi 1419 stranica. Što se uspeha tiče, skor je tri knjige ocenjene sa četiri zvezdice i dve knjige ocenjene sa pet zvezdica, što pokazuje da je ovo bio dobar čitalački mesec.

Prva knjiga koju sam pročitala u Januaru bila je Gvozdena rukavica, drugi deo serijala Magisterijum, čije su autorke Kasandra Kler i Holi Blek. Iako za sada prilično volim ovaj serijal i ova knjiga mi je bila super, moram da priznam da je malčice lošija nego prva. Volela bih da je još malo nadograđen svet u kojem se radnja dešava. Ovu knjigu o svetu magova ocenila sam sa četiri zvezdice.

Nakon toga pročitala sam jednu grafičku novelu. U pitanju je dodatak serijalu Intervju sa vampirom, koji se zove Claudia's Story i govori o, očigledno, Klaudiji, devojčici koja je pretvorena u vampira. Kod ovakvog štiva, crtež je jednako bitan kao i sama radnja, a crtež je ovde bio odličan. Kompletna slika odiše viktorijanskim duhom, a slike u sepiji, na kojima je u boji samo krv, dale su poseban pečat. Ova grafička novela definitivno je zaslužila ocenu od pet zvezdica.

S vremena na vreme na Instagram stori okačim sliku dve knjige i puštam druge da odaberu koju ću da čitam. Prva knjiga koju su za mene ove godine drugi odabrali je Senka i kost, prvi deo Griša trilogije Li Bardugo. Nisam imala visoka očekivanja, jer svi govore kako je njena duologija Šest vrana daleko bolja od ove trilogije. Ova knjiga mi se prilično svidela, a ako su drugi u pravu i odavde može da ide samo na bolje, onda jedva čekam! Ovu knjigu ocenila sam sa četiri zvezdice.

Zatim sam čitala knjigu koju sam dobila na poklon - koji sam, naravno, sama birala - Čudo, dečiju knjigu koju je pisao R. H. Palasio, a po kojoj je nedavno snimljen i film. Glavni junak ove knjige je dečak sa deformitetom lica. Svidelo mi se što je priča ispričana iz više uglova, te saznajemo ne samo kako se Avgust oseća zbog situacije u kojoj se nalazi, već i kako se oseća njegova sestra, njegovi drugari i neki drugi ljudi. Ovo je divna knjiga. Nema veze što je dečija. Pročitajte je. Dajte svojoj deci, mlađoj braći i sestrama i drugarima da je pročitaju. Ocenila sam je sa pet zvezdica.

Tokom prošle godine pročitala sam mnogo prvih delova serijala. Odlučila sam da ove godine nastavim sa serijalima i završavam ih. Gvozdena rukavica bila je prva na tom putu, a Djevoka iz noćnih mora sledeća. Ova, poslednja knjiga koju sam pročitala u januaru,  je drugi deo duologije Anna u haljini od krvi, koju je napisala Aleksandra Braken. Priznajem da mi se svidela daleko manje od prve. Nije bila jednako dinamična, ali neka veoma dobra dešavanja pri kraju su za ovu knjigu izvukla ocenu od četiri zvezdice. Ali definitivno sam mogla da živim sa pričom u jednoj knjizi, bez srećnog kraja.

Zadovoljna sam početkom ove godine, cilj mi je da tokom ovog meseca pročitam šest knjiga, ali ako se to ne desi, neću biti razočarana, jer su neke od knjiga koje sam odabrala prilično obimne.

Koncert o kojem ćete da čitate u nastavku ovog teksta je bio pre mesec i po dana, ali je bio toliko fantastičan da sam ja još tamo. 

Odluku da idemo u Prag na koncert Finskog sastava HIM, drugarica i ja smo donele veoma spontano - videvši da kreću na oproštajnu turneju, znale smo da to ne možemo da propustimo i samo smo jedna drugoj rekle: Hajdemo! Iako je koncert bio drugog decembra, karte smo kupile u aprilu. Ispostavilo se da je to bio dobar potez, jer su svakako bile rasprodate mnogo pre samog koncerta.

Verovatno sam već spomenula da su mi česti odlasci na koncerte ubili tu euforiju odbrojavanja do koncerata, te smo obe ovo putovanje i odlazak na koncert dočekale veoma smireno, bez neke uzbuđenosti. Nakon tri dana provedena u Pragu - o čemu ćete takođe imati prilike da čitate tokom narednih dana - prilično smo se odomaćile i imala sam osećaj kao da idemo na koncert u Beogradu. Doduše, jedna stvar se razlikovala - stigle smo veoma brzo na drugi kraj grada zahvaljujući praškom metrou. To definitivno nije ličilo na beogradski javni prevoz.

Ono što je definitivno bilo drugačije nego kod nas je to što je tamo koncertna kultura bila očigledna. Mi smo stigle petnaestak minuta pre otvaranja kapija i ljudi su stajali u redu dvoje po dvoje. A red... Pa, recimo da je bio dugačak dva bloka. Nikada nisam videla toliki red za koncert - možda zbog toga što Srbi nikada ne stoje u redu, već gaze jedni preko drugih da što pre uđu. Iako je pred bio veoma dug, ušle smo nakon najviše pola sata. Tamo svi znaju da flašice pića i sve što ne sme da se unese treba da ostave ispred ulaza, te se nije pravila velika gužva na samom ulazu. Takođe, sve ambalaže ostavljene ispred su bile uredno poređane na prozor ili uza zid mesta održavanja koncerta, a ne razbacane. Bilo je to veoma lepo, ali istovremeno veoma čudno videti.

Na ovom koncertu je bilo mnogo Srba, Mađara, Rusa, FInaca, Austrijanaca... Nekako se činilo da je najmanje bilo Čeha. Manje-više svi su mirno stajali i čavrljali dok prvi bend nije izašao na binu. U pitanju je sastav The Biters iz atlante, koji je celu turneju svirao pre finskog HIM-a. Muzika ovog benda ne zvuči ni približno onome što svira HIM i nikako nisam mogla da pretpostavim da će tako da zvuče, ali bili su odlični! Bend kao da se teleporotvao iz sedamdesetih - njihova muzika i odeća ukazivali su na to. Veliki bendovi iz sedamsedetih su donekle kopirali muziku iz ranijih perioda, a ovi momci su u 2017. godini uspeli da donesu zvuk sedamdesetih koji je zvučao poprilično originalno. Njihov frontmen nije dozvolio da ga porazi to što je publika mrtva uprkos dobroj muzici, te je svojom harizmom i, pomalo, prozivanjem publike, uspeo da podigne atmosferu na nivo na kojem je trebalo da bude od starta.

Nakon što nas je ovaj bend dobro razmrdao, došao je taj momenat u kojim će neki od nas prvi i poslednji put da vide bend koji vole, bend za koji se kod nas nekako konstantno priča da ga prerastete nakon što završite osnovnu školu i izađete iz svog gotik/emo tripa, ali ja to nikako ne vidim kao istinito. Ono što sam ja te večeri videla i čula je sjajan, zreo bend, koji odlično zvuči, a u publici ima najmanje osoba spomenutog uzrasta.

Od samog starta je, očekivano, izlazak Ville Vallo-a, čoveka koji ne stari, grčkog boga u ljudskom obličju - kako ga je frontmen sastava The Biters nazvao - izazvao opšte oduševljenje. Slušanje njegovog glasa uživo te večeri bilo je nešto najlepše što je moglo da mi se dogodi i, nakon mnogo vremena, ponovo sam osetila tu euforiju što čujem neki bend uživo. Moguće da je to zbog toga što nikad nisam ni sanjala da ću uživo slušati HIM i to u drugoj državi. Nisam sigurna. Samo se sve nekako poklopilo i ja sam te večeri bila u nekom svom svetu. To veče, sutradan, a i danima kasnije, na internetu, slušala sam i čitala komentare ljudi koji su HIM slušali po pet ili više puta uživo i svi su se složili da Ville Vallo nikada nije zvučao bolje. A on ovog puta nije bio onaj poluobnažen, tough guy sa cigaretom u ruci, kakvog sam imala prilike da gledam na koncertnim snimcima na internetu. Bio je to Ville Vallo u odelu, Ville Vallo na čijem se licu ocrtavala sreća i zadovoljstvo što je tu gde jeste i koji nije mogao da skine osmeh s lica i Ville Vallo koji je, u retkim momentima pričanja između pesama, apsolutno lupetao gluposti i mamio nas sve na smeh. Takvog Ville Vallo-a i ostatak HIM-a bilo je vredno gledati prvi i poslednji put.

Verujem da je svakom čitaocu poznat onaj momenat kada ga knjiga privuče zbog toga kako izgleda. To je bio slučaj sa mnom i knjigom Aleksandre Braken, Anna u haljini od krvi. Korica je sama po sebi bila okej, ali unutrašnjost, sa marginama koje izgledaju kao fleke od krvi i bordo slovima me je osvojila. Ne treba suditi knjizi po koricama - ili, u voom slučaju, papiru unutra - ali ovog puta je radnja jednako dobra kao i izgled.

Gavni junak ove knjige je lovac na duhove i on se tokom čitave radnje knjige muči sa duhom Ane Korolov, devojčice brutalno ubijene tokom pedesetih godina, koju još zovu i Ana u hljini od krvi jer je, nakon što su joj prerezali vrat, njena bela haljina bila toliko natopljena krvlju da se nije moglo znati da je pre toga bila bela.