"Knjiga je jedinstvena, prenosiva magija" - Stiven King
Dešavanje koje Beogradu daje nedelju dana posebnog sjaja, intelektualnog sjaja, je Sajam knjiga. Za ljubitelje pisane reči je ovo savršen događaj.
Predivno je videti da su svi ti ljudi na istom mestu iz istih razloga kao vi. Još lepše je što je taj razlog knjiga.
Ući u hale pune kalitetne književnosti (onu manje kvalitetnu ćemo da zanemarimo) je poput ostvarenja sna. Uvek sam želela da imam biblioteku. Na dobrom sam putu da to ostvarim, još samo da nađem mesta za sve te knjige.
Čim sam ušla stvorila mi se želja da pokupim većinu tih knjiga i teleportujem se u hladnu prostoriju punu polica. Zašto hladnu? Zato što su same knjige dovoljne da ugreju prostoriju. Nekako je sve lepše sa njima.
Mana sajma knjiga je što dobijete želju da posedujete sve te knjige koje vidite, ali znate da finansijski niste sposobni za tako nešto.
Predivno je videti da su svi ti ljudi na istom mestu iz istih razloga kao vi. Još lepše je što je taj razlog knjiga.
Ući u hale pune kalitetne književnosti (onu manje kvalitetnu ćemo da zanemarimo) je poput ostvarenja sna. Uvek sam želela da imam biblioteku. Na dobrom sam putu da to ostvarim, još samo da nađem mesta za sve te knjige.
Čim sam ušla stvorila mi se želja da pokupim većinu tih knjiga i teleportujem se u hladnu prostoriju punu polica. Zašto hladnu? Zato što su same knjige dovoljne da ugreju prostoriju. Nekako je sve lepše sa njima.
Mana sajma knjiga je što dobijete želju da posedujete sve te knjige koje vidite, ali znate da finansijski niste sposobni za tako nešto.
Pola osam ujutru je. Sedim u ćošku stana. Imam potrebu da izađem. Obuvam starke i navlačim džemper. Izlazim. Posmatram lastu na žici i pitam se zašto još uvek nije otišla. Hladno je, a ja sam zimogrožljiva. Ipak, ne smeta mi. Obavijam džemper oko sebe i nastavljam. Prolazim između šumaraka i poluzavršenih kuća. Divim se pogledu kao da ga vidim prvi put. Nemam muziku, ali ne marim. Slušam cvrkut ptica i šum vetra. Obrazi mi trnu od hladnoće. Ne marim. Suze mi liju od vetra. Nije bitno. Moja crna odeća trenutno nimalo ne odražava moje raspoloženje. Osećam se ispunjeno i srećno jer osetim miris zime...
Možda i jesu došli do kraja puta, ali dok su još uvek tu, na kraju, mi ćemo da ih slušamo.
Na samom ulazu u klub Fest smo prišli pored svih članova bendova.
Kao predgrupa nastupio je Danilo Petrović Trio. Moram priznati da nisam znala šta da očekujem kada sam čula ime benda, ali svakako nisam očekivala ono što je sledilo, a to je fantastičan instrumental.
Nekoliko pesama kasnije na binu izlazi instrumentalni deo (kako ga je Biške nazvao) etno metal benda Pero Defformero, uz Frišove reči: "Molimo vas da spustite teretni lift sa našim pevačem", što je izazvalo opšti smeh i ovacije. Odlučiše da oni malo zasviraju pre nego što se Biške pojavi na bini.
Na moje veliko oduševljenje, započinju Ferarijem, a to ukazuje da je svirka od samog starta bila zaista sjajna i energična.
Biške se pojavljuje taman na vreme da zapeva i to u onoj stajliš odevnoj kombinaciji koju sam očekivala prošli put.
Iskrena da budem, ova svirka mi je bila još bolja od one u KST-u letos. U pitanju je bio klubski prostor, bez ograda, bez previše mase... Vrlo je moguće da je to atmosferu učinilo daleko opuštenijom od one u KST-u.
Ovaj put je Biške više pričao između pesama, terajući svojom pričom ljudima suze na oči (zbog smeha, naravno).
Ponoviću ono što sam rekla prošli put, a to je da nisam smela da skrenem pogled sa bine, a pogotovo sa Bišketa da ne bih propustila neku grimasu i gestikulaciju, jer su naprosto fantastične!
 |
| Kolac zarih na brzinu. |
Ovoga puta je i masa (po mom mišljenju) bila daleko bolja i horski otpevala svaku pesmu od početka do kraja.
Friš je pred kraj rekao: Ja ne mogu da verujem da neko može da dođe i svira ovakve gluposti i da mu se ljudi ovoliko raduju. Ja bih na to rekla da ja ne mogu da verujem da ljudi koji su bili u separeima nisu poustajali i radovali se tim, kako on kaže, glupostima sa nama.
 |
| Odbiću ti 30% od plate! |
Za kraj smo videli kako pravi bendovi daju nogu svojim članovima.
 |
| Dobiješ džinovsku crvenu nogu u dupe, ona te lansira u publiku, pa te publika odnese. |
Namerno se nisam mnogo raspisala o ovoj svirci jer sam već jednom pisala o svirci ovog benda i ne želim da se ponavljam. U zamenu za reči imate video snimke. Znam da nisu baš najbolji i da su vrlo kratki, ali mislim da su sasvim dovoljni da prenesu barem delić atmosfere.
Ovaj bend je zaista sjajan, pun humora i pozitivne energije i zaista je enormna šteta što su, kako kažu, došli do kraja puta. Ali, kao što rekoh na početku, mi ćemo da budemo s njima dok još stoje tu na kraju. nadamo se svirkama u Pančevu i Novom Sadu (samo zato što su najbliža mesta u koja mogu da odem; bez favorizovanja) i još boljoj atmosferi, pa da ispratimo ovaj veliki bend kako dolikuje.
Želim još samo da kažem da mi je jako drago što sam na ovoj svirci upoznala sjajne ljude, kao i da mi je ekstremno žao što određeni ljudi (koji će se sami pronaći u ovome) nisu bili tamo sa mnom.
U kolikoj razmeri volim fotografiju, u tolikoj razmeri sam baksuz što se tiče beogradskih izložbi i konkursa. Verujem da i sami znate da je u pitanju ogromna razmera. Nije tu u pitanju slučaj u kom ja ne mogu da prođem dobro na konkursima. U pitanju je nešto potpuno suprotno. Daću vam i dva primera.
Prvi primer odnosi se na Canon fotografski konkurs 2012. godine. Poslala sam fotografiju na konkurs i nakon završetka konkursa dobila mejl da se moja fotografija našla među dvadeset pet najboljih (od skoro hiljadu prijavljenih) fotografija. Oduševila sam se. Tada još nisam imala nikakav fotoaparat, a ni dobru kameru na telefonu. Uz pomoć kamere od 1.3 megapiksela i malu pomoć editora nastala je jedna skroz u redu fotografija.Zaista nije ništa specijalno, ali bila sam jako ponosna na sebe jer je moja, do krajnje granice amaterska fotka smatrana boljom od stotina profesionalnih fotografija.
Ne znam da li se sećate, ali u februaru 2012. godine su bili oni ogromni snežni smetovi. I, pogodite šta? Izložba je bila u februaru! Prvi rad na izložbi, prvi uspeh na polju umetnosti, a ja ne mogu da prisustvujem izložbi. Jedina preostala opcija mi je bila da pogledam fotografije sa otvaranja izložbe.
Dobra strana svega toga je što sam imala priliku da uzmem svoju fotografiju. Majka i ja smo se dobro namučile dok nismo našle Belvil naselje, gde je trebalo da preuzmem fotografiju. Ako mene pitate - vredelo je. Mamu nemojte pitati, nisam baš najsigurnija da se slaže sa mnom.
Drugi veoma baksuzni momenat u vezi sa fotografijom se desio juče. Upravo on (tačnije bes i razočaranje zbog istog) je i razlog nastajanja ovog posta. Naime, jedno veče u martu mi je bilo dosadno i tražila sam fotografski konkurs na koji bih mogla da se prijavim. Između ostalih sam našla konkurs Akademije umetnosti. Prijavih neobavezno tri fotke. Da, jesu dve odobrene od strane Vogue Italia, ali ipak je to Akademija umetnosti. Ne očekujem ama baš ništa.
To moje neočekivanje i obaveze oko prijemnog ispita učiniše da zaboravim i na konkurs, i na akademiju, i na fotke. Juče se setih da se, reda radi, ulogujem na taj mejl jer ga ostavih kao kontakt kolegama na faksu. Nakon što sam to uradila, imah šta i da vidim - pet mejlova od Akademije umetnosti.
U delu jednog od njih pisalo je:
"...Profesori Akademije Umetnosti koji su žirirali prispele radove prijatno su iznenađeni vašim originalnim idejama i kreativnim pristupom.
S obzirom na to da ste ušli u uži izbor, pozivamo Vas na svečanu dodelu nagrada koja će se održati u subotu 31. maja...
...kao i na radionicu portretne fotografije koju smo specijalno organizovali za vas...
...kao i na radionicu portretne fotografije koju smo specijalno organizovali za vas...
...Radionicu će držati profesori katedre Fotografije i Kamere Akademije umetnosti u Beogradu..."
Da, ceo događaj je bio u maju. Ja sam pozivnicu za isti videla u oktobru. Ako to nije baksuzluk, ja ne znam šta jeste.
Ovaj mesec nema mnogo omiljenih stavki. Sve vreme imam osećaj kao da sam nešto zaboravila, a kada shvatim da nisam, onda se pitam šta se uopšte desilo u septembru.
Prva omiljena septembarska stavka je Provetravanje, gde se posebno izdvaja svirka Kanda Kodže i Nebojše.
Prva omiljena septembarska stavka je Provetravanje, gde se posebno izdvaja svirka Kanda Kodže i Nebojše.
Nakon tri dana bez sna, šest kafa i tri Bustera od pola litre, bila sam spremna da uđem u KST.
Ušli smo nešto malo nakon početka svirke Cassidy's Brewery i istog momenta sam shvatila da ne mogu da pobegnem od Rume jer je jedan član benda odatle.
Elem, bend je bio super. Nikako vam ne može biti loše uz irsku muziku. Vesele melodije su nas dobro razmrdale i zagrejale za ono što je sledilo.
Dok sam, leđima naslonjena na ogradu, čekala sledeći bend, neko sa druge strane ograde je naleteo na mene. Besno sam se okrenula i shvatila da je to bio Blaža koji nije uspeo da se zaustavi kad je istrčao iza bine.
Na moje veliko razočaranje, nije bio u supermen odelu, pa ni efekat kad ga masa nosi nije bio isti. Ovo je bio Blaža u pimp izdanju.
Dobra svirka, mnogo domaćih hitova (pesme Azre me posebno oduševiše) i, naravno, Blažina voljena Pamela.
Nakon Prljavog inspektora Blaže i Kljunova usledilo je ono što je skoro ceo KST čekao.
Otišla sam na svirku Mortal Kombata posle tri godine. Moram priznati da mi je bilo malo čudno da vidim bend bez Dede, a pogotovo bez Stoleta.
Kao i do sada, bend je počeo maksimalno energično, što nama kao publici koja je taj momenat jedva čekala nije nimalo smetalo.
Bend je svirao ono što ja zovem okrnjena setlista. Nije bilo mojih omiljenih pesama (pratim Kombat od pre prvog albuma, pa je nekako očekivano da su mi najstarije pesme ujedno i najdraže), ali je i dalje bilo (oprostićete mi na izrazu, ali ovaj najbolje opisuje momenat) do jaja!
Naravno da sam ja na zvuk Fear of The Dark introa završila na Mirkovim ramenima (i naravno da nijedan od gomile fotografa koji su me fotkali nije objavio fotku) jer kakav bih ja Srbin pravoslavac bila kada bih Post'o sam metalac provela na zemlji?! Mirku se ovom prilikom izvinjavam što mu zbog mene na svakoj svirci otpadnu leđa.
Nego, da se vratim na bend. Mislim da je Mortal Kombat konačno skupio više para da kupi opremu iz Novog Pazara, jer su zvučali odlično! Energija i benda i publike je bila na najvišem nivou.
Citiraću jednu osobu, koja je u jednoj rečenici opisala ovu svirku na najbolji mogući način: Bend je opravdao svoju popularnost, a publika njegovo ime.
Ovo samo pokazuje koliko su ovaj bend i njihova publika sjajan tim.
Znam da slika sa Kombata ima najmanje i da su najlošijeg kvaliteta, ali to samo znači da je meni toliko bilo dobro da se nisam setila da fotkam i da nisam mogla da budem mirna tih par sekundi, koliko mi je bilo potrebno za fotku.
Nakon Kombata se situacija drastično smirila, ali za mene još nije bilo ni približno gotovo, jer je sledio momenat kada ću prvi put u životu uživo čuti KBO!
Prilično je nepravedno što je masa napustila prostor posle Kombata, bez obzira na to što je većina upravo zbog njih i došla. Naravno, KBO! je otprašio kao da je i dalje puno.
Žao mi je što nisam čula fantastičnu obradu pesme benda Denis i Denis, ali je svakako bilo sjajno.
Dok je bendova kao što je KBO! biće i panka.
Mislim da je ovo prvi put da sam na neku svirku stigla tačno pred glavni bend i da nisam čula predgrupe. Žao mi je što sam propusitila gomilu predgrupa, ali šta je - tu je.
Goblini su svoju svirku započeli dok sam ja čekala da se žene smiluju i brže obave svoje fiziološke potrebe, tako da sam u wc-u igrala uz U odbrani zla.
Moram priznati da sam na ovu svirku išla sa malo rezervisanim stavom i namerom da stojim skroz nazad, s obzirom na to da su šutke za Gobline uvek bile, u najblažu ruku, stravične.
Međutim, shvatila sam da je situacija mnogo drugačija kad ljudi plate da vide ovaj bend, nego na festivalima, gde svakakva bagra jedva dočeka svoju priliku.
Ljudi su bili maksimalno fini, tako da sam, za promenu, mogla da ispratim celu svirku.
Bend je bio apsolutno sjajan.
Kada su oni u pitanju, ne postoji šansa da pofali energije.
Kao što sam jednom već napomenula, ovo je bend koji misli svaku reč koju otpeva. bend koji živi svaki ton koji otsvira. Bend koji obraća pažnju na smenu generacija među slušateljima njihove muzike. Uvek će u nekom momentu proveriti koliko je ljudi u publici mlađe od pesme koju sviraju. Kad god dobiju veliki odaziv na svoje pitanje, na licu im se vidi zadovoljstvo. To je glavni dokaz da njihova muzika živi.
Bilo je tu i starih i novih pesama. Iz svakog perioda njihove karijere po nešto. Otsvirali su svaku dobru staru pesmu koje sam mogla da se setim (osim Nagrade). Kao i uvek, svaku sam otpevala horski sa ostatkom mase od početka do kraja. Grlo je opet trpelo. Ali, zna se da grlo trpi kad je svirka sjajna.
SKC je goreo.
Trinaestog septembra sam sa sestrom i njenim drugom išla na Provetravanje u Barutanu. Ovo je ujedno bio moj prvi dan u Beogradu. Tačnije, tada sam se doselila.
Prvi bend je za mene bio totalno nepoznat, ali su me pridobili već posle par otsviranih tonova. Imaju taj neki fanki zvuk psihodeličnog roka. jednostavno ne možeš stajati mirno dok sviraju. Svaka čast Jarbolima!
Obojeni program je nastavio da širi dobre vibracije. Slušala sam ih drugi put u životu. Oba puta mi je bilo sjajno. Program možete ili jako da volite i uživate u njihovim svirkama, ili da ih ne volite i da vas iste te svirke ubiju u pojam. Još nisam srela nikog ko je između.
Za Program imam samo jednu zamerku - na svirkama ne izvode Ona je tu.
Nakon Programa na binu izlazi instrumentalni deo KKN-a, a za njima i Oliver i njegova pljoskica. Iako je ova svirka bila sjajna, bila mi je za nijansu lošija od one na SRF-u. Zvuk je svakako bio bolji, ali je malo falilo atmosfere. Ovo je bila Ognjenova oproštajna svirka. Želimo mu lep život u Dubaiju.
Ovo mi je bio najbolji početak rođendana ikada!
Želim da napomenem da sav prihod od Provetravanja ide za Obrenovac i da bendovi ne uzimaju profit. Nadam se da će se neko setiti da im se javno zahvali jer to nisu mali bendovi, već neka od glavnih imena srpskog roka.
Za kraj imam poruku za Rumljane i ljude iz okolnih gradova koji su izlazili u Rumu: Mislili ste da Obojeni Program može da prođe bez Piksija? E, pa, prevarili ste se! Piksi is everywhere!
Da, znam da naslov ovog posta mnogo podseća na naslov u Blicu vezan za istu temu i na to ću samo da kažem da sam ja ovaj post spremila pre Blica i da neću ništa da menjam (ali, eto, reklama za Blic).
Ako niste već i sami svesni, ukazaću vam na to da je ovo prvi post novog odeljka bloga, zbog koga je ceo blog i napravljen. Iskreno se nadam da će i ostali biti jednako zanimljivi i kreativni, kako meni, tako i vama.
Ono što mi je u Beogradu prvo okupiralo pažnju su grafiti mopsa po celom gradu. Poruke ovog kučeta su na prvi pogled veoma dvosmislene i komične (možda čak i pomalo priglupe), ali kad malo obratite pažnju, uvidite da su to, u stvari, veoma mudre poruke i korisni saveti. Da bih vam dočarala o čemu govorim, prilažem i fotke (za koje veoma zahvaljujem Betmenki).
Uživajte u fotkama i nadam se da će vam se dopasti ovaj odeljak bloga.
Ako niste već i sami svesni, ukazaću vam na to da je ovo prvi post novog odeljka bloga, zbog koga je ceo blog i napravljen. Iskreno se nadam da će i ostali biti jednako zanimljivi i kreativni, kako meni, tako i vama.
Ono što mi je u Beogradu prvo okupiralo pažnju su grafiti mopsa po celom gradu. Poruke ovog kučeta su na prvi pogled veoma dvosmislene i komične (možda čak i pomalo priglupe), ali kad malo obratite pažnju, uvidite da su to, u stvari, veoma mudre poruke i korisni saveti. Da bih vam dočarala o čemu govorim, prilažem i fotke (za koje veoma zahvaljujem Betmenki).
Uživajte u fotkama i nadam se da će vam se dopasti ovaj odeljak bloga.
