Janičar je knjiga novopečenog autora, za kojeg sam do sada znala kao za rok muzicara. Ovu knjigu sam dobila od izdavačke kuće Evro Book. Pročitala sam je veoma brzo.

Iako ja govorim janjičar i jedva da mogu da izgovorim janičar, a da mi se ne provuče taj srodni, nazalni suglasnik nj, zbog oblika reči koji je autor iskoristio u samoj knjizi nj će morati na pauzu. 

Nisam znala šta tačno da očekujem od ove knjige. Mislila sam se, ako je u pitanju još jedna istorijska fikcija sa primenama fantastike, kao kod Dejana Stojiljkovića, smoriću se. Obožavam Stojiljkovića, ali taj stil pisanja je njegov fah i nije mi jednako dobro kada tako piše drugi autor.

Međutim, ovo je jako dobro napisana priča, bez misterioznih, fiktivnih bića. U pitanju je jedna realna, duboko potresna priča bez ikakvog lirskog ulepšavanja. Još potresnijim je čini kada znate da sh vaši preci verovatno doživeli isto ono što likovi iz knjige proživljavaju.

Radnja je smeštena u doba kada je srpski narod živeo pod turskom vlašću, u selo nadomak Smedereva. To selo nastanili su Srbi petnaestak godina ranije, kada su pobegli sa Kosova jer je jedan od njih ubio nekolicinu janičara. Jedan janičar koji je kroz selo slučajno prošao, poželeo je da im se za to osveti, te je za svakog od četvorice ubijenih janičara odveo po jednog dečaka, plus mladog Gojka, koji je od svih bio najsnažniji.

Gojko je imao brata Stefana, te priča uporedo prati njihive muke. S jedne strane je Gojkov ne tako loš život u Stambolu, a sa druge muka njegove porodice i prijatelja u Smederevu.

Veoma dobro je prikazan život Srba, kao i poturčenih Srba u 16. veku i, što je veoma bitno, nijedan segment knjige nije romantizovan. Svaki momenat je surov i bolan, baš kao i život u to vreme. Ovo delo nije bajkovito, ono je prikaz realnih muka jednog naroda.