Jednog julskog leta 2010. godine u sobi kuće u sremskom selu Putinci, nakon čitanja najverovatnije „Isterivanja davola”, četrnaestogodišnja Šećerna Pilula dobila je inspiraciju. Ova, ne najbolja priča ikada, nastala je tada. Objavljujem je danas jer želim da je sačuvam od zaborava.
Obuzela su ga negativna osećanja. Kao da ga je pritiskalo nešto iznutra. Imao je potrebu da vrišti iz sveg glasa, osećaj da može pretrčati milje. Potrebu da se reši loših emocija koje su ga izjedale. Znao je da se moze smiriti samo ako ode na jedno posebno mesto. Prolazio je izmedju napuštenih vagona. Voleo je vozove. Ujedno su ga fascinirali i budili u njemu osećaj mira i blagostanja. Uživao je u njima na način na koji niko nije umeo. Drugi to nisu razumeli. Njima je sve to bila samo gomila gvožđa, starudija koja je odslužila svoje. Ali on je video iskru života koja negde duboko tinja u njima. Skoro da je mogao da cuje žamor ljudi koje su ove neverovatne mašine prevozile na najrazličitije delove kontinenta. Mogao je da oseti vetar koji struji dok mu se voz suprotstavlja u punoj brzini. Sedeo je satima posmatrajući te zanosne gvozdene divove koji su ga, u tim trenucima mira i blagostanja, navodili na razmišljanje.
Sunčev disk zapoceo je svoje poniranje iza ivice sveta, a on je i dalje nepomično sedeo u jednom od vagona i netremice vledao u krhotine ogledala na njegovom zidu, kao da u njima vidi niz srećnih tužnih trenutaka, svađa i pomirenja koje su se pred istim ogledalom odigrali.
Posmatravsi krvavi, tihi smiraj dana razmišljao je o prolaznosti zivota, o tome sta nas i da li nas nešto ceka sa „sa druge strane zivota”, da li ce ikada videti „vrata raja"”... Postoji li uopšte raj, pakao, ili, pak, čistilište? Gde će jednom završiti njegova duša? Možda u nekom međusvetu? Da li je život stvarno toliko surov kao što govore? Hoće li i on sam, jednog dana, biti kao i ti vozovi koje toliko voli - napušten i zaboravljen?
Pogledao je kroz prozor i video da se već skroz smrklo. Ustao je i polako se, kroz noć, uputio... Ni sam ne zna kuda. Noge su ga same nosile. Pre nego što je otišao, uputio je značajan pogled ka vagonima i najednom mu je kroz glavu prošla pomisao kako bi zaista voleo da ga na tom mestu sahrane kad dodje njegovo vreme.
Krenuo je dalje. Iza njega su ostali samo njegovi divovski prijatelji i otisci njegovih stopala na mekoj zemlji obasjani mesecinom.
Dok je odlazio pitao se da li će, kad njega više ne bude bilo, iko posećivati te divne gvozdene divove, naslikati ih, ili baš njima posvetiti pesmu. U svakom slučaju, nadao se da će i dalje stajati ponosno i u punom sjaju dok ih ne obuhvate ruke potpunog zaborava.
