Za početak bih volela da vas ne mrzi da pročitate ovo.

Raskoljnikov u svom članku iznosi jasnu podelu ljudi na obične i neobične, ali ja se sa njegovom podelom mogu složiti samo delimično. Nesumnjivo je da ove dve grupe zaista postoje. Uvek će biti ljudi koji će biti poslušni i pokorni, kao i onih glasnih koji će učiniti sve da promene nešto sa čime se ne slažu. Međutim, ne mislim da je ljudima pripadnost ovim grupama određena rođenjem, kao ni da se pripadnici ove dve grupe ne mogu međusobno mešati. Vrlo je moguće da čovek u okviru porodice bude učen pokornosti, ali niko ne može pouzdano da tvrdi da će on ostati takav do kraja života. Naime, određeni događaji, pogotovo oni potresni, mogu u potpunosti da preokrenu čovečiju svest i poglede na život, pa tako, jedan pokorni sluga tuđe volje može postati pripadnik kategorije koja gazi zakon. On time, po mišljenju većine, prelazi na stranu zločinaca, ali takvu tvrdnju niko ne bi trebalo da iznese sa potpunom sigurnošću sve dok ne zaviri u psihu počinioca. 

Daleko od toga da opravdavam zločin kao što je ubistvo. Niko od nas nema pravo da presudi drugome. Ali, ipak, mislim da se zločin počinjen zarad opšteg dobra bar delimično može opravdati. Ako je gašenje jednog života omogućilo opstanak desetina drugih, moramo priznati da iz takvog zla ipak proizilazi nešto dobro. Pitanje savesti je već malo komplikovanije. Iako čovek zna da je počinio zločin zarad očuvanja opšteg dobra, on je i dalje svestan da je njegovo nedelo odraz nečega neljudskog. Griža savesti je glavna karakteristika svakog čoveka. To je dokaz da smo svesni svojih postupaka i činjenice da neki od njih nisu u skladu sa moralnim kodom. Tako će počinilac zločina kao neku vrstu nagrade imati sve te opstale živote, a savest će ga, sa druge strane, izjedati kao trajna opomena da ne čini slična nedela i podsetnik na ono što je počinio.

Dakle, sami smo odgovorni za svoju sudbinu. Sami preuzimamo ulogu suđaja i pletemo svoju tapiseriju. Rođenjem dobijamo samo šansu da sami odlučujemo o svojim postupcima, njime nam nije sve predodređeno.

Listam blog bez nekog posebnog razloga i naiđem na onaj post u kom sam napisala da ću da skupljam novac za aparat. To me je podstaklo na razmišljanje o tome da ljudi, kako godina odmiče, sve manje obraćaju pažnju na svoje novogodišnje odluke. A šta ako bismo tokom cele godine beležili svoje želje i odluke i na kraju godine videli šta smo od svega toga uspeli da ispunimo?

Ja sam jedno obećanje ispunila - zaista svaki dan ostavljam sa strane novac koji mi ostane kao kusur, pa makar to bilo i dinar-dva. Sve to dobro dođe kad se sabira. Međutim, privremeno dolazi do malih izmena jer su najavljeni neki jako dobri koncerti na koje jednostavno moram da odem. Zbog toga, ova tegla trenutno ima drugu svrhu - da se sakupi novac za karte, jer ako ne sakupim novac ne idem na koncert. Zaista se pridržavam toga, s obzirom na to da mi roditelji daju za hranu i put i ne želim da im tražim dodatni novac za karte. Ako okrenete ovu teglu, videćete da se na njoj nalazi još jedan natpis.

Pokušavam da sredim utiske sa koncerta Iced Earth-a, koji je bio 4. februara. Kada me neko pita kako je bilo, mogu da kažem samo da je bilo savršeno. Znam da ljudi vole da čuju detalje, ali ovakvi događaji me potpuno ostave bez reči.

Čitam izveštaje sa koncerta po raznim sajtovima i pitam se da li smo mi bili na istom koncertu. Većina u dosta navrata kritikuje ceo koncert. Sigurno je da se ja ne razumem u muziku i da neću primetiti ako bend napravi grešku. Takođe, uvek će na koncertima biti ljudi koji ne znaju pesme benda, ili onih koji jednostavno nisu tip osobe koja će skakati i pevati na sav glas. Možda je to presudilo da komentari budu takvi kakvi jesu. Sa druge strane, ja definitivno vidim ovaj događaj u potpuno drugačijem svetlu. Možda moje mišljenje nije stručno, ali je svakako iskreno.

Prva predgrupa je bio Australijski bend Elm Street. Što se njihove muzike tiče, tekstovi na momente kao da vrište: "Hoćemo da dokažemo da smo true!", ali kompletne pesme meni zvuće skroz super. U svakom slučaju i kada bi im muzika bila loša, svirka ovog benda ženskom delu publike nikako ne bi teško pala, s obzirom da ima u šta da se gleda. Ja moram da izrazim svoju oduševljenost pevačem ovog benda. Iako nije bilo mnogo ljudi u sali kada su oni počeli, imao je harizmu i odnos sa publikom kao da peva pred punim stadionom. Plus je prelep i prilično je fin. Kada sam ga pitala da se fotografišemo, prihvatio je sa oduševljenjem i pozvao me da stanem u sredinu da bih se slikala sa celim bendom.

Druga predgrupa je bio bend Warbringer. U pitanju je vrlo energičan bend i imali su izuzetno zanimljiv nastup, moram priznati. Pevač i gitarista su pravili neviđene facijalne ekspresije i pevač je imao odličnu interakciju sa publikom. U nekim momentima se penjao na ogradu koja je delila publiku od bine. Ali, ovaj čovek je najveći i najbolji utisak ostavio posle koncerta. Vrlo je rado prihvatio da se fotografiše sa nama. Vidi se da je jako blizak sa publikom, jer nije kao neki muzičari koji će se jedva smilovati da stanu pored vas, već imate osećaj kao da se fotografišete sa drugom.

Mislim da Jovana najbolje zna koliko je ovaj čovek zaista prisan sa fanovima, s obzirom na to da je od istog mogla dobiti filmski poljubac koji je sprečila naglim sklanjanjem u stranu i izjavom da ima dečka.

Od svih bendova koje sam čula uživo, Iced Earth je ostavio najveći utisak na mene. To uopšte nije mala stvar, s obzirom da sam imala prilike da čujem neke zaista velike bendove, a to su Whitesnake, Judas Priest, Gojira, Machine Head, Metallica i Rammstein i da su to bili zaista sjajni koncerti.

Stu Block je sjajan vokal i ja ni u jednom momentu nisam imala osećaj da on nije matični vokal benda. Kako je vreme odmicalo, sve više me je oduševljavao. Na njegovom licu se jasno videla svaka emocija. Zaista je delovao kao da uživa. Ja sam zasigurno uživala u svakom momentu i rado bih volela da ovaj bend čujem uživo još koji put.

Svaki momenat je vredeo. Ovako nešto ne treba propustiti. Na ovakav koncert bih išla i kad bih se raspadala. Zaista je bilo sjajno.

Nikada nisam bila jedna od onih ljudi koji imaju novogodišnje odluke. Shvatila sam da je sada kucnuo i taj čas. Imam samo jedan problem - Nova godina je odavno prošla. Pa, evo mojih februarskih odluka, koje su validne do kraja godine.

Jedna je glasila da je potrebno napraviti nalog na Vogue Italia i to je ispunjeno pre petnaestak minuta. Videćemo dokle će to dovesti i da li će uopšte biti pomaka i uspeha.

Da bi Vogue odobrio fotografiju za portfolio potreban je kvalitet. Dakle, od danas svaki kusur koji mi ostane, makar to bilo i dva dinara, ostavljam sa strane i skupljam za jedan pristojan digitalni aparat. Drugačije ne ide. Zapao mi je za oko Nikon Coolpix L320, tako da će to definitivno potrajati. Ako je neko raspoložen da mi do tada povremeno ustupi fotografsku opremu na korišćenje, neću se buniti, ne brinite, haha.

Naravno, tu su i odluke u vezi sa prijemnim ispitom i fakultet, ali to je sve čvrsto odlučeno pre Nove godine. Ovde je akcenat na Vogue-u, jer mi je trebalo mnogo vremena da se nakanim da to uradim.

Pa, nadam se da će mi odobriti bar neku fotografiju.

Wish me luck.

Na kraju četvrtog razreda osnovne škole učiteljica je svakom od nas napravila diplomu. Na svakoj je bio natpis i tekst o osobi kojoj je namenjena. Na mojoj diplomi je, između ostalog, pisalo da zapisujem sve što mislim da treba. Setim se toga kad god pišem nesto na ovom blogu i u potpunosti se slažem sa tim.

Bilo da pišete priče, pesme, blog ili dnevnik treba da se vodite upravo tom mišlju. Možda nekom neće biti zanimljivo da čita o tome kako sam ja danas uživala u dobroj knjizi i šolji čaja, možda će neko smatrati da je moje mišljenje o nekoj temi neispravno ili čak potpuno nepotrebno. Ali, makar i najveća glupost bila u pitanju, ako vi, ja ili bilo ko drugi ima potrebu da o tome piše, onda je činjenica da to nešto ima određenu vrednost. Posebna nagrada je kada ljudi imaju pozitivne komentare na ono što pišete.

Pišite o svojim osećanjima jer će vam to pomoći. Pišite o svojim dogodovštinama jer će vam to ostati kao lepa uspomena. Pišite o događajima koji su za vas od posebnog značaja jer će vas to podsetiti da nikada ne treba da ih zaboravite. Pišite o svemu za šta mislite da je vredno i nikada nikome ne dozvoljavajte da to nipodaštava. Ne ustručavajte se. Papir trpi sve i nikome neće odati vaše reči ukoliko vi to ne želite.

Do sledećeg čitanja, uživajte. I napišite nešto.

Naslov ovog posta sve govori, ali, naravno, ne bi bilo logike da objavim samo naslov, tako da ću vam objasniti zašto ovog puta imam potrebu da pišem. Da li ste nekada  imali prijatelja koji je bio uz vas u svakoj situaciji, koji zna sve što vam se dešava i podržava vas u potpunosti? Prijatelja koji će bukvalno ubiti za vas? Dobro se zamislite. Nije to onaj prijatelj koji govori šta bi uradio za vas, to je onaj prijatelj koji je to dokazao.

Često se zapitam kako ljudi mogu da izdrže, a da ne čitaju. Nepojmljivo mi je stanje današnjice u kom ljudi naprosto beže od knjige. Ivo Andrić je rekao da Ostati ravnodušan prema knjizi, znači lakomisleno osiromašiti svoj život i ja se u potpunosti slažem sa tom izjavom. Raj sam uvek zamišljala kao svojevrsnu biblioteku. Ne znam nijedan problem koji sat vremena čitanja nije ublažilo.

Osoba koju poznajem često kaže kako se divi ljudima koji imaju vremena da čitaju. Neka ista osoba primi moje iskreno izvinjenje, ako će je uvrediti ovo što ću napisati, ali to je jedna od najvećih gluposti koje sam ikada čula. Ako neko voli i želi da čita (ili radi bilo šta drugo) uvek će naći vremena za to. Čitanje jedne stranice dnevno oduzeće ti dva minuta. Ako imaš vremena da dva sata ili više igraš igrice, gledaš kojekakve gluposti na internetu ili četuješ, onda imaš i ta dva minuta.

Nemojte smišljati izgovore. Ako nešto zaista želite, onda ćete izdvojiti vreme za to. Ako znate da su neki film ili serija snimani po knjizi, uzmite i pročitajte knjigu pre nego što ih odgledate. Knjiga vam pruža mogućnost da razvijete svoju maštu. Dok čitate, možete sami da zamislite kako izgledaju likovi ili mesto dešavanja radnje, dok vam je na filmskom platnu sve servirano na izvol'te. To zatupljuje.

Ubeđena sam da su knjige veoma obogatile moj život. Smatram da se osobe koje čitaju mnogo bolje izražavaju od onih koji čitanje ne praktikuju. Takođe smatram da čitaoci imaju daleko razvijeniju maštu, a poznato je da u ljudima sa razvijenom maštom uvek opstaje bar deo deteta koje su nekada bili.

Knjige imaju moć da zaustave vreme, vrate ga u prošlost ili polete u budućnost. Uz pomoć knjiga sam proživela razne pustolovine, rešavala misterije, bila prisutna u najvažnijim istorijskim momentima, imala susrete sa mitskim bićima, preživljavala apokalipse, saznavala tajne čovečanstva.

Zato kritikovanje ljudi koji čitaju i govori o tome kako je čitanje besmisleno pomeraju čovečanstvo za jedan veliki korak unazad.

Kada bih nastavila dalje, moj bes prema takvim ljudima bi se rasplamsao i ovo bi preraslo u potpuno drugačiji monolog od onoga kakvim sam ga zamislila i zato ću ovde da se zaustavim i da ovaj post završim citatom Mark Tvena: Dobri prijatelji, dobre knjige i čista savest: to je idealan život.