Svesna sam da Treša meseca nije bilo od aprila. Iako je ovo bio jedan od najčitanijih odeljaka ovog bloga — valjda ljudi baš vole kad drugi ljudi nešto ne vole — i nije da nije bilo stvari koje su me nervirale, samo, ako se nešto desilo početkom meseca, meni se na tu negativnu stvar nije vraćalo krajem meseca i nerviralo ispočetka. Ono što me je ovog meseca nerviralo je, međutim, bilo krajem meseca i još me drži, pa sam rada da podelim. Takođe, kako ova rubrika nije bila aktivna, zaboravila sam ono svoje pravilo, prvo loše, pa dobre vesti i objavila sam prvo favorite.

Prva stvar: do kad će muškarci da govore o tome da li će žena da rađa ili ne? Ovo je goruća tema već neko vreme. Svakakvih je izjava bilo: da su žene oduzele više života nego Hitler i Musolini zajedno, da je njihova dužnost da rađaju. Aman, pustite nas da živimo svoj život i donosimo sopstvene odluke. Da sam u situaciji u kojoj moram da odlučim da li želim da budem majka, sigurno ne bih poslušala mušku osobu, koja veze sa mnom nema, a pogotovu ne svešteno lice. Mislim da mi je od jedne izjave odumro veći deo moždanih ćelija. Ona je glasila da su žene dužne da rađaju kako bi se nadomestili životi izgubljeni u ratovima. Verujem da je bilo i žena koje su ratovale i ubijale, ali, čekajte, zar nisu muškarci uglavnom učestvovali u tim prljavim poslovima? I što je bilo koja žena dužna da nadomesti ono što ste vi uprskali? Nisam mrziteljka muškog roda, svesna sam da ima dobrih bića muškog pola, kao što ima i izuzetno loših bića ženskog pola. Samo ti dobri i normalni ne mogu da dođu do izražaja od ovih idiota koje nam poturaju pod nos svaki dan.

Druga stvar: divim se trgovcima na strpljenju — ali i dalje ne smatram da je opravdana nadrndanost kasirki u Maksiju — kada je u pitanju trpljenje mušterija koje imaju glupa pitanja. Ceo Sajam knjiga radila sam na štandu Vulkan izdavaštva. Mislim da se u životu toliko glupih pitanja nisam naslušala. Najblaže je bilo ono A koliko ovo košta? — a cena stoji ispred nosa. Ono što me je zaista iznerviralo su ljudi koji pretpostavljaju da, ako radite na štandu određenog izdavača, morate da znate apsolutno svaki naslov koji je taj izdavač ikada objavio. Složićete se da to kod velikih izdavača, kao što su Vulkan ili Laguna, nije baš moguće. Primera radi, ja najviše čitam fantaziju i fantastiku. Gde su me stavili? Na akciju su 80% naslova ljubići. Dolazi žena, gleda knjige Aleksandre Poter, koju ja ne da ne čitam, nego sam neke od njenih naslova naučila upravo radeći na štandu, i pita mene koja je poslednja knjiga dotične autorke. Na moj odgovor da zaista ne znam, ona najnadrndanijim mogućim tonom mene pita kako mogu da ne znam. Ovo je bio već barem peti dan sajma i izdrndavanja drugih mi je bilo preko glave, pa sam gospođi ljubaznim glasom — ali sumnjam da mi je izraz lica bio jednako ljubazan — rekla da ne mogu da znam svaki naslov koji je Vulkan izdao, kao ni naslov koji je Vulkan možda izdao. Ja jako loše reagujem na glupa pitanja, a dobijala sam ih svakodnevno osam dana. Iskreno, ponosna sam na sebe što sam i pored svega bila ljubazna i pristupačna. Zaista mi nikada neće biti jasna potreba ljudi da odu negde i da se izdrndavaju na ljude koji samo rade svoj posao. Zar sam ja jedina osoba koja je ljubazna prema kasirki/šalterskoj službenici/kome god? Zašto je toliko teško biti ljubazan prema strancu?