Ovu knjigu posedujem godinama. Ni sama ne znam zašto sam se tek sada odvažila da istu pročitam.

Većim delom knjiga koja u potpunosti vraća u detinjstvo.
Likovi me podsećaju na one iz Hajduka, a humor na onaj iz Autobiografije Branislava Nušića.

Naizgled potpuno bezazlena knjiga, sa rečenicama poput: "Tada je naišao tramvaj, bio je prazan i tandrkao je, što je takođe ljutilo mog ujaka, izvadio je šibicu, zapalio tramvaj i onda je čitav tramvaj popušio od besa".

Sadrži mnogo hiperbolisanja i mnogo naizgled besmislenih dečijih priča.

Kroz ujaka Savu je prikazana osoba bujne mašte draga deci, dok se nasuprot njemu nalaze "ozbiljni odrasli ljudi". Ti ozbiljni odrasli ljudi smatraju da on priča budalaštine, a sa druge strane  u svakoj nezgodi nalaze njegovu krivicu.


Skoro tokom celog čitanja knjiga mi je pružala osećaj bezbrižnosti i, iako se radnja odigrava u ratnom periodu, to se  ni najmanje nije osetilo.

A onda se odjednom sve sručilo. Poslednja dva poglavlja knjige su toliko potresna (iako su opisana kroz ono isto dečije hiperbolisanje) da sam ih istog momenta uporedila sa osećajem potresenosti koji je na mene ostavila Nebeska udica.

Iako su to sve događaji karakteristični za sam rat, koji na mene verovatno ne bi ostavili ovoliko jak utisak da je knjiga pisana u ratnom maniru (jer zaista nije bilo puno žrtava), posle stotinu stranica priča o šašavom ujaku, letećim konjima i vešticama, nagla priča o ratu ostavlja mnogostruko snažniji utisak.

Najsnažniji utisak je na mene ostavila sama završnica romana:

"I dalje smo po podne gađali iz Laletove puške. Naše vežbe u gađanju imale su mali redosled:
            pretprošlog leta pucali smo u vrapce, 
            zatim u pse, 
            u žute konje,  
            a sada u džakove napunjene krpama i krojačke lutke.

  Postajalo je sve jasnije šta će biti naša sledeća meta."