Čudo je priča o Avgustu, dečaku koji usled kombinacije gena od rođenja ima deformitet lica i koji je prošao mnoge operacije kao dete, ali ljudima i dalje ne izgleda dovoljno normalno. Avgust do desete godine nije išao u školu, a onda je pošao u peti razred.

On se suočava sa odbijanjem od strane druge dece, čudnim pogledima upućenim njemu, ali to nije ništa na šta već nije navikao za deset godina života. Avgust shvata zbog čega se drugi ljudi ponašaju tako kako se ponašaju i većinu ne krivi za to. Takođe ne dozvoljava da mu ceo život ovisi o tome kako izgleda i veoma se često šali na svoj račun. U suštini, on je kao i svako drugo dete.

Ono što je kod ove knjige dobro je to što ima više gledišta. Osim toga što saznajemo kako Avgust uspeva da se izbori sa svim predrasudama koje ljudi gaje prema njemu, takođe saznajemo i kako je njegovoj sestri koja je naviknuta da se životi njenog bližnjeg vrte oko Avgusta, a da se na nju ne obraća mnogo pažnje, a isto tako saznajemo i kako se njegovi roditelji nastavnici i malobrojni prijatelji osećaju uz njega, kao i kako na njegovu pojavu zaista deluju stranci.

Ova knjiga je divna i svaki hajp podignut oko nje je apsolutno opravdan. Mnogo toga možemo da naučimo od ovog desetogodišnjeg dečaka i ljudi koji ga okružuju. Drago mi je da postoji knjiga kao što je ova za decu uzrasta od 10 do 12 godina, a koja je koncipirana tako da može da bude veoma zanimljivo štivo i za odrasle. Ne smete da preskočite čitanje ove knjige i preporučite ih dragim ljudima svih uzrasta.

Rešila sam da se okanem engleskih izraza za kupljene i pročitane knjige. Htela sam to da uradi odavno, ali nekako mi je bilo neskladno da to uradim u sred godine. Ovako je bolje. Što kažu, nova godina, novi početak.

Ovog meseca neće biti posta o kupljenim knjigama, ne zato što sam ih upila previše, pa mi je mrsko da ga pišem, već zato što - pazi sad - nisam kupila nijednu knjigu. Neverovatno, znam. Nisam čak ni shvatila da nisam kupila nijednu sve dok nisam sela da pišem book haul post i shvatila da nemam o čemu da pišem. Poslednju knjigu na poklon sam dobila 31. decembra, tako da ni to ne mogu da računam. Vrlo moguće da će kupovanje vrlo malog broja knjiga ili nekupovanje knjiga da bude praksa ove godine.

S druge strane, tokom Januara sam pročitala pet kompletnih knjiga. Skoro pa šest, ali kako je ta poslednja ipak završena u februaru, ostavću je za sledeći post. Ukupan broj stranica kompletiranih knjiga iznosi 1419 stranica. Što se uspeha tiče, skor je tri knjige ocenjene sa četiri zvezdice i dve knjige ocenjene sa pet zvezdica, što pokazuje da je ovo bio dobar čitalački mesec.

Prva knjiga koju sam pročitala u Januaru bila je Gvozdena rukavica, drugi deo serijala Magisterijum, čije su autorke Kasandra Kler i Holi Blek. Iako za sada prilično volim ovaj serijal i ova knjiga mi je bila super, moram da priznam da je malčice lošija nego prva. Volela bih da je još malo nadograđen svet u kojem se radnja dešava. Ovu knjigu o svetu magova ocenila sam sa četiri zvezdice.

Nakon toga pročitala sam jednu grafičku novelu. U pitanju je dodatak serijalu Intervju sa vampirom, koji se zove Claudia's Story i govori o, očigledno, Klaudiji, devojčici koja je pretvorena u vampira. Kod ovakvog štiva, crtež je jednako bitan kao i sama radnja, a crtež je ovde bio odličan. Kompletna slika odiše viktorijanskim duhom, a slike u sepiji, na kojima je u boji samo krv, dale su poseban pečat. Ova grafička novela definitivno je zaslužila ocenu od pet zvezdica.

S vremena na vreme na Instagram stori okačim sliku dve knjige i puštam druge da odaberu koju ću da čitam. Prva knjiga koju su za mene ove godine drugi odabrali je Senka i kost, prvi deo Griša trilogije Li Bardugo. Nisam imala visoka očekivanja, jer svi govore kako je njena duologija Šest vrana daleko bolja od ove trilogije. Ova knjiga mi se prilično svidela, a ako su drugi u pravu i odavde može da ide samo na bolje, onda jedva čekam! Ovu knjigu ocenila sam sa četiri zvezdice.

Zatim sam čitala knjigu koju sam dobila na poklon - koji sam, naravno, sama birala - Čudo, dečiju knjigu koju je pisao R. H. Palasio, a po kojoj je nedavno snimljen i film. Glavni junak ove knjige je dečak sa deformitetom lica. Svidelo mi se što je priča ispričana iz više uglova, te saznajemo ne samo kako se Avgust oseća zbog situacije u kojoj se nalazi, već i kako se oseća njegova sestra, njegovi drugari i neki drugi ljudi. Ovo je divna knjiga. Nema veze što je dečija. Pročitajte je. Dajte svojoj deci, mlađoj braći i sestrama i drugarima da je pročitaju. Ocenila sam je sa pet zvezdica.

Tokom prošle godine pročitala sam mnogo prvih delova serijala. Odlučila sam da ove godine nastavim sa serijalima i završavam ih. Gvozdena rukavica bila je prva na tom putu, a Djevoka iz noćnih mora sledeća. Ova, poslednja knjiga koju sam pročitala u januaru,  je drugi deo duologije Anna u haljini od krvi, koju je napisala Aleksandra Braken. Priznajem da mi se svidela daleko manje od prve. Nije bila jednako dinamična, ali neka veoma dobra dešavanja pri kraju su za ovu knjigu izvukla ocenu od četiri zvezdice. Ali definitivno sam mogla da živim sa pričom u jednoj knjizi, bez srećnog kraja.

Zadovoljna sam početkom ove godine, cilj mi je da tokom ovog meseca pročitam šest knjiga, ali ako se to ne desi, neću biti razočarana, jer su neke od knjiga koje sam odabrala prilično obimne.

Koncert o kojem ćete da čitate u nastavku ovog teksta je bio pre mesec i po dana, ali je bio toliko fantastičan da sam ja još tamo. 

Odluku da idemo u Prag na koncert Finskog sastava HIM, drugarica i ja smo donele veoma spontano - videvši da kreću na oproštajnu turneju, znale smo da to ne možemo da propustimo i samo smo jedna drugoj rekle: Hajdemo! Iako je koncert bio drugog decembra, karte smo kupile u aprilu. Ispostavilo se da je to bio dobar potez, jer su svakako bile rasprodate mnogo pre samog koncerta.

Verovatno sam već spomenula da su mi česti odlasci na koncerte ubili tu euforiju odbrojavanja do koncerata, te smo obe ovo putovanje i odlazak na koncert dočekale veoma smireno, bez neke uzbuđenosti. Nakon tri dana provedena u Pragu - o čemu ćete takođe imati prilike da čitate tokom narednih dana - prilično smo se odomaćile i imala sam osećaj kao da idemo na koncert u Beogradu. Doduše, jedna stvar se razlikovala - stigle smo veoma brzo na drugi kraj grada zahvaljujući praškom metrou. To definitivno nije ličilo na beogradski javni prevoz.

Ono što je definitivno bilo drugačije nego kod nas je to što je tamo koncertna kultura bila očigledna. Mi smo stigle petnaestak minuta pre otvaranja kapija i ljudi su stajali u redu dvoje po dvoje. A red... Pa, recimo da je bio dugačak dva bloka. Nikada nisam videla toliki red za koncert - možda zbog toga što Srbi nikada ne stoje u redu, već gaze jedni preko drugih da što pre uđu. Iako je pred bio veoma dug, ušle smo nakon najviše pola sata. Tamo svi znaju da flašice pića i sve što ne sme da se unese treba da ostave ispred ulaza, te se nije pravila velika gužva na samom ulazu. Takođe, sve ambalaže ostavljene ispred su bile uredno poređane na prozor ili uza zid mesta održavanja koncerta, a ne razbacane. Bilo je to veoma lepo, ali istovremeno veoma čudno videti.

Na ovom koncertu je bilo mnogo Srba, Mađara, Rusa, FInaca, Austrijanaca... Nekako se činilo da je najmanje bilo Čeha. Manje-više svi su mirno stajali i čavrljali dok prvi bend nije izašao na binu. U pitanju je sastav The Biters iz atlante, koji je celu turneju svirao pre finskog HIM-a. Muzika ovog benda ne zvuči ni približno onome što svira HIM i nikako nisam mogla da pretpostavim da će tako da zvuče, ali bili su odlični! Bend kao da se teleporotvao iz sedamdesetih - njihova muzika i odeća ukazivali su na to. Veliki bendovi iz sedamsedetih su donekle kopirali muziku iz ranijih perioda, a ovi momci su u 2017. godini uspeli da donesu zvuk sedamdesetih koji je zvučao poprilično originalno. Njihov frontmen nije dozvolio da ga porazi to što je publika mrtva uprkos dobroj muzici, te je svojom harizmom i, pomalo, prozivanjem publike, uspeo da podigne atmosferu na nivo na kojem je trebalo da bude od starta.

Nakon što nas je ovaj bend dobro razmrdao, došao je taj momenat u kojim će neki od nas prvi i poslednji put da vide bend koji vole, bend za koji se kod nas nekako konstantno priča da ga prerastete nakon što završite osnovnu školu i izađete iz svog gotik/emo tripa, ali ja to nikako ne vidim kao istinito. Ono što sam ja te večeri videla i čula je sjajan, zreo bend, koji odlično zvuči, a u publici ima najmanje osoba spomenutog uzrasta.

Od samog starta je, očekivano, izlazak Ville Vallo-a, čoveka koji ne stari, grčkog boga u ljudskom obličju - kako ga je frontmen sastava The Biters nazvao - izazvao opšte oduševljenje. Slušanje njegovog glasa uživo te večeri bilo je nešto najlepše što je moglo da mi se dogodi i, nakon mnogo vremena, ponovo sam osetila tu euforiju što čujem neki bend uživo. Moguće da je to zbog toga što nikad nisam ni sanjala da ću uživo slušati HIM i to u drugoj državi. Nisam sigurna. Samo se sve nekako poklopilo i ja sam te večeri bila u nekom svom svetu. To veče, sutradan, a i danima kasnije, na internetu, slušala sam i čitala komentare ljudi koji su HIM slušali po pet ili više puta uživo i svi su se složili da Ville Vallo nikada nije zvučao bolje. A on ovog puta nije bio onaj poluobnažen, tough guy sa cigaretom u ruci, kakvog sam imala prilike da gledam na koncertnim snimcima na internetu. Bio je to Ville Vallo u odelu, Ville Vallo na čijem se licu ocrtavala sreća i zadovoljstvo što je tu gde jeste i koji nije mogao da skine osmeh s lica i Ville Vallo koji je, u retkim momentima pričanja između pesama, apsolutno lupetao gluposti i mamio nas sve na smeh. Takvog Ville Vallo-a i ostatak HIM-a bilo je vredno gledati prvi i poslednji put.

Verujem da je svakom čitaocu poznat onaj momenat kada ga knjiga privuče zbog toga kako izgleda. To je bio slučaj sa mnom i knjigom Aleksandre Braken, Anna u haljini od krvi. Korica je sama po sebi bila okej, ali unutrašnjost, sa marginama koje izgledaju kao fleke od krvi i bordo slovima me je osvojila. Ne treba suditi knjizi po koricama - ili, u voom slučaju, papiru unutra - ali ovog puta je radnja jednako dobra kao i izgled.

Gavni junak ove knjige je lovac na duhove i on se tokom čitave radnje knjige muči sa duhom Ane Korolov, devojčice brutalno ubijene tokom pedesetih godina, koju još zovu i Ana u hljini od krvi jer je, nakon što su joj prerezali vrat, njena bela haljina bila toliko natopljena krvlju da se nije moglo znati da je pre toga bila bela.

Protekla godina nije bila baš savršena, ali bila je u redu. Htela sam da se, umesto da pišem o nekim obećanjima i rezolucijama za ovu godinu ili najboljim/najgorim momentima prošle, osvrnem na prošlu godinu - ali u brojkama.

Ovu malu statistiku počela bih brojkama koje su u vezi sa ovim blogom. Moram da priznam da sam napisala manje postova nego što sam očekivala, a razlog za to nikako nije manjak ideja, već manjak vremena, zbog čega mi je veoma žao. Mogu da podnesem da pišem ređe. Sve je u redu dok i dalje pišem. Dakle, tokom 2017. godine objavila sam 89 blog postova. Na ovom blogu osvanulo je 62 posta u rubrici Knjiški moljac - od toga 37 recenzija knjiga. Tri posta objavljena su u rubrici Prostor za sopstvene misli, u sedam smo zajedno otvarali kutije u rubrici Unboxing, okačila sam tri intervjua u rubrici Šećer pita, četiri meseca sam govorila o stvarima koje mi idu na živce u rubrici Treš meseca, a deset meseci o svojim omiljenostima u Favoritima meseca. Iako krajem godine daleko slabije čitan, nego na njenom početku, blog je 2018. godinu dočekao sa 52700 pregleda, čime sam prilično zadovoljna. Kada su u pitanju blog postovi ove godine, ono što sa sigurnoćšu mogu da kažem je da će se ove godne dogoditi vaskrsnuće odeljka Dete iz provincije. Prvi tekstovi biće objavljeni kroz nekoliko dana i govoriće o mom putovanju u Prag. A kako će tokom godine biti još nekih putovanja, definitivno će biti još tekstova.

Cilj mi je bio da protekle godine pročitam 40 knjiga. Iako je bilo vrlo moguće da pročitam i 50, zbog manjka vremena krajem godine, 2017. je završena brojkom od 46 pročitanih knjiga, odnosno 10904 stranice. Ova brojka sastoji se od 42 knjige, dve kompilacije kratkih stripova i dve grafičke novele. Kada su ocene u pitanju, 20 knjiga sam ocenila sa pet zvezdica, što je sjajno. Ocenu od četiri zvezdice dobilo je 19 knjiga, sa tri zvezdice ocenila sam pet knjiga, a dvema sam dala ocenu od dve zvezdice. Kada je u pitanju broj knjiga koji želim da pročitam ove godine, taj broj je 60. Novi Goodreads čitalački izazov je, kao i prošli, okačen sa desne strane bloga, te možete da pratite moj napredak u čitanju.

Kada je muzika u pitanju, protekle godine sam išla na 24 koncerta, što za mene i nije tako puno. Za dva sajta napisala sam 21 koncertni izveštaj, uradila pet intervjua i objavila dve kolumne. Zaista se nadam da će mi zdravlje i obaveze dozvoliti da i ove godine odem na neke sjajne koncerte. Iako je bio pre nešto više od mesec dana, o poslednjem koncertu na koji sam otišla protekle godine, koji je ujedno bio jedina prilika da uživo slušam jedan od svojih omiljenih bendova, kao i moj prvi koncert u inostranstvu, imaćete prilike da čitate za par dana.

Još nešto što bih izbrojala su dva položena podnivoa norveškog jezika, koja su me dovela do nivoa A1. Nadam se da ću vrlo uskoro nastaviti sa časovima norveškog, te da ću do kraja godine napredovati za više od jednog nivoa.