Treša meseca za jul i avgust nije bilo jer ih nisam napisala na vreme, a kasnije jednostavno nisam želela da se vraćam na razmišljanje o stvarima koje su me izvele iz takta jer bih ponovo bila puna besa.
S druge strane, ovaj mesec je, izgleda, bio prilično dobar. Samo dva hejta imam za vas.
S obzirom na to da je komunalna policija postala stalni gost treša meseca, šteta je izbeći ih ovog puta. Idući od Marije, na sred pešačke staze na banovom brdu, zamalo da upadnem u gomilu govana. Da živimo u normalnoj državi, uloga komunalne policije bila bi da piše kazne onima koji ne skupljaju izmet za svojim ljubimcima, kao i onima koji bacaju smeće po gradu. Umesto toga, kod nas komunalna policija prebija putnike GSP-a, pišu kazne bakicama koje prodaju hekleraj, hapse prodavce lubenica i izazivaju srčane udare ljudima. Nisam vam fotkala tu pozamašnu gomilu, te ćete za ovu stavku ostati uskraćeni za sliku.
Babe. Uvek babe. Baba koja nije želela da se pomeri sa mog mesta u avionu. Poželela sam da je bacim kroz prozor, ali zaglavila bi se. Takođe nisam želela da fotkam babu, te gledajte sliku oblaka.
Na samom kraju meseca se desila najneprijatnija stvar. Umetnik iz Amerike, čiji rad izuzetno poštujem, je počeo da rejdžuje na mene jer nisam želela da mu rodam svoju fotografiju i rekla sam da me ne pita po deseti put. Njegov bes je toliko eskalirao, da je izgovoreno kako ja neću prljavi američki novac i da nas Srba ne bi ni bilo da je njegov deda ostao živ. Hvala višim silama i Marku Čukerbergu na blok opciji.
Na samom kraju meseca se desila najneprijatnija stvar. Umetnik iz Amerike, čiji rad izuzetno poštujem, je počeo da rejdžuje na mene jer nisam želela da mu rodam svoju fotografiju i rekla sam da me ne pita po deseti put. Njegov bes je toliko eskalirao, da je izgovoreno kako ja neću prljavi američki novac i da nas Srba ne bi ni bilo da je njegov deda ostao živ. Hvala višim silama i Marku Čukerbergu na blok opciji.
Možda ovo nije bio zanimljiv post, ali svakako bih radije da treš meseca bude smor, nego da se nerviram ceo mesec.
Dve nedelje pre sopstvenog rođendana saznajem da baš na taj famozni datum u Beograd dolazi Warrel Dane. Odlučih da akreditaciju tražim preko portala PRIS, čisto da bih i ja malo učestvovala u pisanju na istom. To se ispostavilo kao greška. Da li zaista zbog toga što još uvek nemamo neki impozantan broj pregleda, što su naveli kao razlog, ili ipak zato što je ekipa veoma mlada, organizatori su odbili da nas akredituju. Ništa zato, nema ljutiš. Dešava se. Pokušah da na ovaj događaj odem pod okriljem Paklene višnjice, međutim, neko je to mesto već zauzeo. Pomirih se sa tim da opet neću čuti glas Nevermore-a i Sanctuary-a (nisam imala para da idem na Overkill i Sanctuary), kad se pojavi Marija, moj superheroj, te situaciju preokrenu za 180 stepeni, kupivši mi kartu za rođendan.
Dete iz provincije je konačno promolilo nos napolje, a na to ga je navela upravo izložba dela umetničkog boga - Salvadora Dalija.
Izložba je otvorena 28. decembra u Kući Legata (Knez Mihailova 46).
Prva stvar u vezi sa ovom izložbom koju sam primetila je da je jako loše izreklamirana. Nijedan medij nije pisao o njoj. Saznala sam za ovaj događaj tako što mi je slučajno izašla slika koju je objavila stranica Izložbe, a koju je neko lajkovao. Smatram da je sramota to što se o ovakvoj izložbi nigde ne govori. Shvatićete o čemu govorim kada pročitate šta sve tamo možete videti.
Izložba se sastoji iz nekoliko prostorija i zaista mnogo radova. Uglavnom su u pitnaju grafike. Retko se organizuju izložbe Dalijevih slika, bilo ovde, bilo u inostranstvu. Međutim, sve te slike možete videti i o njima čitati na internetu, dok se grafike retko gde mogu naći, a apsolutno su sjajne.
U samom hodniku nalaze se plakati sa Dalijevih izložbi. To je veoma lep detalj i mogućnost da saznate gde i kada se Dali pojavljivao na sopstvenim izložbama tokom života.
Izložba je otvorena 28. decembra u Kući Legata (Knez Mihailova 46).
Prva stvar u vezi sa ovom izložbom koju sam primetila je da je jako loše izreklamirana. Nijedan medij nije pisao o njoj. Saznala sam za ovaj događaj tako što mi je slučajno izašla slika koju je objavila stranica Izložbe, a koju je neko lajkovao. Smatram da je sramota to što se o ovakvoj izložbi nigde ne govori. Shvatićete o čemu govorim kada pročitate šta sve tamo možete videti.
Izložba se sastoji iz nekoliko prostorija i zaista mnogo radova. Uglavnom su u pitnaju grafike. Retko se organizuju izložbe Dalijevih slika, bilo ovde, bilo u inostranstvu. Međutim, sve te slike možete videti i o njima čitati na internetu, dok se grafike retko gde mogu naći, a apsolutno su sjajne.
U samom hodniku nalaze se plakati sa Dalijevih izložbi. To je veoma lep detalj i mogućnost da saznate gde i kada se Dali pojavljivao na sopstvenim izložbama tokom života.
Pre nekoliko dana prilazim Trgu Rrepublike sa koleginicom, ugledam gomilu robota i pitam je: „Kakvi su, bre, ono Transformersi tamo?” Ona nije obaveštena ništa više nego ja. Obišle smo mi tako tu robotsku opsadu Beograda, fotkale i nastavile dalje.
Dete iz provincije je konačno našlo malo vremena da prošeta po velegradu i, naravno, opet završilo na izložbi.
U pitanju je izložba časopisa ReFoto na temu Autoportret.
Uvek imam običaj da vam za neku izložbu kažem dok je još otvorena, ali ovaj put nisam imala vremena. Pa, ko ima vremena, neka skokne u Kulturni centar Beograda, u Artget galeriju jer je izložba otvorena još danas.
Na ovoj izložbi izloženi su radovi finalista ReFoto konkursa na temu Autoportret.
Što se mog utiska tiče, nisam preterano oduševljena. Zapanjila sam se brojem fotografija koje bi, da nisu dobrog kvaliteta i malo bolje odrađene u fotošopu, bila u ravni jedne kreature zvane selfi. Čovek od fotografa očekuje veliku kreativnost, a ovde je, u većini slučajeva, nije bilo.
U pitanju je izložba časopisa ReFoto na temu Autoportret.
Uvek imam običaj da vam za neku izložbu kažem dok je još otvorena, ali ovaj put nisam imala vremena. Pa, ko ima vremena, neka skokne u Kulturni centar Beograda, u Artget galeriju jer je izložba otvorena još danas.
Na ovoj izložbi izloženi su radovi finalista ReFoto konkursa na temu Autoportret.
Što se mog utiska tiče, nisam preterano oduševljena. Zapanjila sam se brojem fotografija koje bi, da nisu dobrog kvaliteta i malo bolje odrađene u fotošopu, bila u ravni jedne kreature zvane selfi. Čovek od fotografa očekuje veliku kreativnost, a ovde je, u većini slučajeva, nije bilo.
Igrom slučaja, posetila sam trenutno postavljenu izložbu slika u Institutu Servantes. U pitanju je izložba Havijera de Viljote.
Moram priznati da nisam znala mnogo o ovom umetniku, ali me je znatiželja podstakla na istraživanje.
Havijer de Viljota je samouki španski slikar rođen 1944. godine. Radio je kao profesor na Visokoj školi arhitekture u Madridu. Sedamdesetih godina dvadesetog veka počinje da priređuje samostalne izložbe u Španiji i inostranstvu i kasnije napušta profesorski posao, kako bi nesmetano mogao da se posveti slikarstvu.
Njegovi radovi nalaze se u vodećim svetskim kolekcijama savremene umetnosti.
U junu 2014. godine je primljen za dopisnog člana Kraljevske akademije lepih umetnosti San Telmo u Malagi.
Moram priznati da nisam znala mnogo o ovom umetniku, ali me je znatiželja podstakla na istraživanje.
Havijer de Viljota je samouki španski slikar rođen 1944. godine. Radio je kao profesor na Visokoj školi arhitekture u Madridu. Sedamdesetih godina dvadesetog veka počinje da priređuje samostalne izložbe u Španiji i inostranstvu i kasnije napušta profesorski posao, kako bi nesmetano mogao da se posveti slikarstvu.
Njegovi radovi nalaze se u vodećim svetskim kolekcijama savremene umetnosti.
U junu 2014. godine je primljen za dopisnog člana Kraljevske akademije lepih umetnosti San Telmo u Malagi.
Šetajući Knez Mihajlovom pre nedelju dana, slučajno spazih da se u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti nešto dešava.
Naravno da smo Dunja i ja morale ući unutra da vidimo o čemu se radi.
Naime, u galeriji je bila (i mislim da je još uvek) postavljena izložba povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, pod nazivom Nemojte nas zaboraviti.
Naravno da smo Dunja i ja morale ući unutra da vidimo o čemu se radi.
Naime, u galeriji je bila (i mislim da je još uvek) postavljena izložba povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, pod nazivom Nemojte nas zaboraviti.
"Naziv izložbe je, u stvari, preuzet naziv knjige
ratnog dnevnika Milana Vakanjca, srpskog
oficira i dobrovoljca u Prvom svetskom ratu.
Sve vreme rata njegov ratni drug i prijatelj
Nikola Mileusnić podsticao ga je i bodrio da
piše zabeleške iz kojih je kasnije nastala i ova
knjiga. Na Solunskom frontu, pred sam kraj rata,
u teškom trenutku napisao je na papiriću
nekoliko reči za mlade koji će posle njih živeti:
ratnog dnevnika Milana Vakanjca, srpskog
oficira i dobrovoljca u Prvom svetskom ratu.
Sve vreme rata njegov ratni drug i prijatelj
Nikola Mileusnić podsticao ga je i bodrio da
piše zabeleške iz kojih je kasnije nastala i ova
knjiga. Na Solunskom frontu, pred sam kraj rata,
u teškom trenutku napisao je na papiriću
nekoliko reči za mlade koji će posle njih živeti:
Da, znam da naslov ovog posta mnogo podseća na naslov u Blicu vezan za istu temu i na to ću samo da kažem da sam ja ovaj post spremila pre Blica i da neću ništa da menjam (ali, eto, reklama za Blic).
Ako niste već i sami svesni, ukazaću vam na to da je ovo prvi post novog odeljka bloga, zbog koga je ceo blog i napravljen. Iskreno se nadam da će i ostali biti jednako zanimljivi i kreativni, kako meni, tako i vama.
Ono što mi je u Beogradu prvo okupiralo pažnju su grafiti mopsa po celom gradu. Poruke ovog kučeta su na prvi pogled veoma dvosmislene i komične (možda čak i pomalo priglupe), ali kad malo obratite pažnju, uvidite da su to, u stvari, veoma mudre poruke i korisni saveti. Da bih vam dočarala o čemu govorim, prilažem i fotke (za koje veoma zahvaljujem Betmenki).
Uživajte u fotkama i nadam se da će vam se dopasti ovaj odeljak bloga.
Ako niste već i sami svesni, ukazaću vam na to da je ovo prvi post novog odeljka bloga, zbog koga je ceo blog i napravljen. Iskreno se nadam da će i ostali biti jednako zanimljivi i kreativni, kako meni, tako i vama.
Ono što mi je u Beogradu prvo okupiralo pažnju su grafiti mopsa po celom gradu. Poruke ovog kučeta su na prvi pogled veoma dvosmislene i komične (možda čak i pomalo priglupe), ali kad malo obratite pažnju, uvidite da su to, u stvari, veoma mudre poruke i korisni saveti. Da bih vam dočarala o čemu govorim, prilažem i fotke (za koje veoma zahvaljujem Betmenki).
Uživajte u fotkama i nadam se da će vam se dopasti ovaj odeljak bloga.
Sedam je ujutru.
Ne, nisam ranoranilac. Ja sam od onih što budu budni celu noć ne znajući šta da rade, pa oko pet-šest ujutru pošalju poruku prijatelju za kog znaju da ne spava. Samo je ovaj put prijatelj poslao poruku meni.
Ćao, Dušane, ogovaram te malo potpunim neznancima.
Elem, ovaj blog mi je koristio kao neka vrsta dnevnika i link istog su imali samo moji najbliži priatelji. To je bilo super, jer je mene uvek mrzelo da jednu priču prepričavam gomilu puta. Nisam koristila ovaj blog u tu svrhu poslednjih šest meseci. U stvari, nisam ga koristila ni u jednu svrhu.
Odlučila sam da sada obrišem prašinu sa istog.
Ime ovog posta je Novo poglavlje jer planiram da počnem sa aktivnim korišćenjem bloga kad krenem na fakultet, odnosno nešto pre toga, kad krenem da se upoznajem sa Beogradom i novim poglavljem svog života. Dok ne otvorim to poglavlje, ovde ću pisati postove u vezi sa koncertima ili izložbama na kojima sam bila i mestima koja sam posetila. Možda i zanimljivim događajima koje bih volela da podelim sa nekim. Dakle, do odlaska u Beograd neće biti ništa preterano, ali ipak svratite povremeno, možda bude nešto zanimljivo.
Ostavila sam nakoliko postova iz prošle ere bloga, ali su obrisani svi oni koji sadrže nešto lično.
Nadam se da će moja ideja uspeti i da će se bar nekom svideti.
Takođe, obaveštavam Dušana da će morati da ide sa mnom u nove ratne pobede da bih imala o čemu da pišem, jer me je on podsetio da ovaj blog postoji.
I da, deo čitave zamisli je da sve prate fotografijice. Pretpostavljam da će ovo prerasti u neku vrstu bloga sa fotografijama Beograda. Nikad se ne zna. Preostaje da dočekamo to i da i vi i ja vidimo i sami kako će to da izgleda.
