Ovu zbirku poezije je bilo veoma teško pročitati. Ne, u njoj se ne nalaze nova dela ili životne filozofije, već sve ove pesme godinama postoje u audio obliku (kao pesme bendova Six Pack i Čovek bez sluha) i veoma je teško odupreti se već stečenom utisku i kreirati novi.
Međutim, kada u glavi uspete da isključite glasiće koji pevuše pank-rok tonove svake reči koju pročitate, otvaraju vam se vrata kraljevstva poezije. Kvalitetne poezije.
Tada vas dobrano protresu direktna obraćanja, lišena pakovanja u šareni papir lepih reči.
Tek nakon tog prvog udarca realnosti koji proizilazi iz svakog stiha u ovoj zbirci, čovek shvata koliko, u stvari, melodija ublažava jačinu ovih reči. Bez melodije, samo uz pomoć grubog glasa i pretnja i molitva zvuče daleko snažnije. Pesma prijatelju koga više nema izaziva suzu više, a čovekova odluka da neće pokazati slabost i da će ostati superheroj u očima voljene osobe postaje još jača.




Cela zbirka je osmišljena tako da drži pažnju i oka i emocije. Svaku pesmu prati ilustracija ili fotografija najpogodnija za istu koja neretko natera na dodatno promišljanje.

Iako su ovo pesme koje, neke duže, neke kraće postoje, objavljivanje ove zbirke jeste svojevrstan revolucionarni korak Mikija Radojevića. Možda nam nije "servirao" potpuno nove priče, ali je učinio (po mom skromnom mišljenju) nešto daleko značajnije; pomogao nam je da kreiramo drugačiji pogled na umetnička dela koja već postoje, a ona su time dobila još veću vrednost.