Nekoliko meseci nije bilo teksta u ovom odeljku bloga jer sam se i ja izolovala od stvari koje mogu da me razljute, a nisam nužno želela da pošto poto iskazujem negativan stav prema čemu god. Tema ovog meseca je novinarstvo i ja ću u ovom tekstu i stati u njegovu odbranu, ali i krenuti u napad na njega. Takođe ću biti veoma kratka, jer nemam vremena da se ponovo razljutim, ispiti se bliže.
Pre oko nedelju dana objavljena je informacija da je plan da Radio Beograd 202, jedini kvalitetni radio sa programom za mlade, bude pretvoren u muzički radio. Informativna redakcija ovog radija već je izgubila autonomiju, te oni najvažnije vesti preuzimaju sa prvog programa Radio Beograda. Urednici Radio Beograda 202 bi trebalo da budu prebačeni na programe 1 i 2 Radio Beograda, a to je veliki problem jer Radio Beograd 202 ima svega oko 35 stalno zaposlenih. Takođe, sudbina ostalih zaposlenih, kao i honoraraca je neizvesna.
Najgore što može da se desi u ovoj situaciji je da ovaj radio ima sličnu sudbinu kao Radio B92, koji je bio kvalitetan na toliko nivoa, a sada je famozni Play radio, što je sa marketinške tačke gledišta pogodak, jer ne najslušaniji, ali sa tačke gledišta onoga što pruža publici je totalni promašaj i ne razumem kako ljudi svaki dan mogu da slušaju petnaestak istih pesama i onaj užas koji nazivaju jutarnjim programom.
Kolegijum Programa Radio Beograda 202 je povodom najave ovih izmena putem Fejsbuka zatražio podršku javnosti, ali od tog saopštenja kao i novootvorene Fesjbuk stranice, više nema traga. Informacije koje sam pronašla u teksu na sajtu Mašina govore o tome da je uprava Radio Beograda zapretila sankcijama Dvesta dvojci. Saopštenje Kolegijuma Programa Radio Beograda 202 i dalje je dostupno na sajtu Cenzolovka.
Postoje dva problema koje ja ovde vidim. Prvi je to što bi se ovime izgubio program koji ima značajne emisije za omladinu, koji jedini na kvalitetan način pokriva alternativnu kulturu i koji i starijim i mlađim generacijama pruža izuzetno kvalitetan program.
Drugi problem je to što se manjak ljudi posmatra kao tragedija, a sa druge strane, ni ovaj medij, kao ni većina drugih studentima novinarstva ne želi da pruži praksu. Dakle, s jedne strane neće biti dovoljno ljudi da se radio održi, ali s druge strane neće biti zaposleni novi ljudi, koji se za taj posao školuju. Stav novinara je da vam kažu kako je praksa mnogo bitna i kako vam je preko potrebna, a kada im o toj istoj praksi postavite konkretna pitanja, dobijate odgovore izokola i, u suštini, shvatate da se iza izjave obratite nam se šta god da vam treba, nalaze zatvorena vrata.
Ostaje samo da se nadamo situaciji u kojoj će inat i zalaganje novinara sa Dvesta dvojke da pobedi, te ćemo svi mi koji smo odrasli uz njihov program moći i dalje da ga imamo kao deo svoje svakodnevice. A valjda će i nama kojima je novinarstvo ljubav da sine sunce jednog dana.
