Treš meseca 2016: Treš oktobra

Prošlog meseca nije bilo treša meseca jer sam bila previše srećna zbog činjenice da sam u Norveškoj, da jednostavno nisam želela da se okrećem bilo čemu negativnom. Međutim, pošto već preko dvadeset dana nisam tamo, imam potrebu da istaknem sve ono loše, kad je već idila oko mene nestala.

Već sam vam opisala svoju aerodromsku jurnjavu u Oslu pri povratku za Srbiju. Ono što me je ovde najviše iznerviralo i zaslužuje status smeća meseca je teta na pasoškoj kontroli koja nije mogla da mi pomogne, iako sam bila u panici i imala deset minuta do leta. No, ne želim joj posvetiti mnogo pažnje, samo naglasiti da je ne volim.

Naredne dve stavke odnose se na Sajam knjga. Oba dana odlaska tamo po jedan negativan utisak.

Pri mom prvom odlasku na sajam, neprijatno iskustvo sam doživela tamo gde sam ga najmanje očekivala - na štandu striparnice Darkwood. Problem nije tako ozbiljan da će da dovede do toga da ih više ne volim ili prestanem da kupujem kod njih, ali ga ipak i dalje vidim kao problem.

Na štand sam došla sa drugom. Ja čitam mange i stripove, on ne. Zastajemo na ivici štanda da pogledamo šta ima i devojka koja tu radi pita druga šta nam treba. Nakon što sam rekla da tražim Sendmena, ona je izrazila svoje čuđenje što ja čitam stripove a drug ne, sve vreme naglašavajući kako je to neobično, kao da sam vanzemaljac.

Nakon toga ulazimo na sam štand, stižemo do sredine i dečko s kojim smo prošle godine razgovarali o izdanjima Betmena drugu pruža prospekt s novim izdanjima, dok mene u potpunosti ignoriše. To me je toliko iznerviralo, da sam samo pokupila šta mi je trebalo i otišla sa štanda.
Da ne bude zabune, ljudi iz Darkwood-a su izuzetno ljubazni i objasniće vam šta god da vas zanima, ali ta pretpostavka da, ako na štand uđu dečko i devojka, dečko čita stripove, a devojka toliko nije zainteresovana da joj ni flajer ne treba dati, mi užasno ide na živce.

Drugi problem, na koji sam naišla kada sam na sajam ušla po drugi put, je mnogo ozbiljniji. Verovatno ste već svi čuli da je media market u hali tri ličio je na šatru na svadbi. Kako se ne bih ponavljala, ostaviću skrinšot onoga što sam pre dva dana napisala kao komentar na post u grupi Blogeri: 

Dok Danas na svom štandu uz kupljen primerak novina poklanja knjigu, na štandu Informera paradiraju starlete, nudi se besplatno šišanje i opšte narodno veselje. Organizaroti sajma su povodom toga izjavili da ništa ne mogu da učine. Valjda postoji neko poštovanje događaja (možda bih mogla reći i institucije), da postoje i neka pravila ponašanja. Ili očigledno ne. Bitno da je poslata poreska inspekcija da naplaćuje kazne štandovima koji nemaju fiskalnu kasu. Kome još trebaju knjige i kultura, kad su tu guzice kojekakvih Ava, Soraja i Sandri Afrika?

Funkcionisanje državnih institucija u ovoj državi je totalni raspad.

Drugi put za redom poštar u svojim dokumentima potpisuje da je dostavio izveštaj, a ne ostavlja ga u sandučetu. Prošlog puta shvatismo na vreme, pa je Marija sa kodom za praćenje trčala u poštu. Ovog puta je paket poslat nešto ranije nego što sam mislila da će biti, te do pred kraj meseca nisam tražila kod za praćenje od pošiljaoca. A šta se desilo? Paket je još 26. vraćen za Novi Sad. Pošiljalac se ceo dan cimao po gradu da mu uđe u trag da bi pokupio paket i ponovo ga poslao. Tako je saznao da je paket u Boegradu. Pošto mu se niko u beogradskoj pošti nije javljao, došao je red na mene da se cimam po gradu. U pošti mi rekoše ono što sam već znala - da je paket od njih poslat još 26. Potvrdili su mi da nema načina da mu uđem u trag jer se mesto boravka paketa očitava samo kad je u pošti, te su mi objasnili da je moguće da stoji u nekom njihovom centru u Beogradu ili Novom Sadu i rekli šta možemo da uradimo ako su ga izgubili. Danas sam dobila vest da je paket poslat iz Beograda u Novi Sad. Posle pet dana! Ne samo što smo petnaest dana čekali ne znajući šta se sa paketom dešava, već sad moram i da plaćam poštarinu zbog ponovnog slanja. Nisam imala srca da tražim od pošiljaoca da plati jer nije on kriv za ono što se desilo.

Drugi deo bajnog rada državnih institucija se ogleda u uplaćivanju mesečnih Bus Plus karata. Iako znaju da se većina studenata upisuje tokom novembra, oni svake godine zakažu obnovu studentskih mesečnih karata za prvi novembar, pa onda pomeraju.

31. oktobra odlazim da uplatim mesečnu. Ne mogu to da obavim jer treba da je obnovim. Rejdžujem po netu i dobijam odgovor od devojke sa fakulteta da je ona taj dan zvala i da su rekli da može da se uplati do kraja novembra.

Dan kasnije prepričavam to drugarici i ona trči na trafiku da uplati. Malo nakon toga mi zvoni telefon i ona mi saopštava da do trafike moram odmah, a ne sutra, jer mesečne mogu da se uplate samo 1. novembra, kako joj rekoše.

Da ne pričam u detalje koliko sam trafika morala da obiđem u pola deset uveče da bih našla jednu u kojoj aparat za Bus Plus nije zakucao jer su bili mnogo pametni i dali svim studentima u gradu i van njega jedan dan da uplate svoje mesečne karte.