Malo je falilo da vam se sada ispovedam oko toga zašto favorita nije bilo dva meseca i zašto septembarske favorite pišem početkom novembra, a onda mi je nešto postalo čudno. Kako ja to u septembarske favorite pišem ono što su zapravo oktobarski i zašto septembarskih favorita nema kada pogledam u odeljak Favoriti meseca??? A onda sam skapirala... Nisam stavila dobar tag. *facepalm*
Dakle, favoriti oktobra.
Kao i svakog meseca, počećemo s koncertima. Ovog meseca nisam posetila mnogo koncerata. Razlog za to je delom to što sam prvu trećinu meseca bila van Srbije, a kad sam se vratila neke koncerte sam propustila jer sam bila bolešljiva. Generalno, nije mi se ni išlo na previše događaja.
Prva svirka na koju sam otišla u oktobru bilo je Zatvaranje bašte KST-a, gde sam slušala Samostalne referente, KKN i E-Play. Stvarno sam se odlično provela to veče. Poslednja svirka na koju sam otišla bio je koncert Bolesne Štenadi i Mortal Kombata u Novom Sadu. Iako me je publika na pola smorila, ovaj događaj mi spada u omiljene jer ovi bendovi i organizatori, za razliku od većine, poštuju novinare koji pišu, te smo svi dobili akreditacije. Takođe, Bio je to odličan vikend iako nisam uspela da provedem mnogo vremena sa svakim od svojih prijatelja tamo, ali bitno je da sam ih videla, makar na kratko.
Događaj koji bi, po hronologiji, trebalo da bude u sredini, ostavila sam za kraj, jer mi on najviše znači. Iako je povod bio tužan jer je u pitanju bila memorijalno veče za Rašu Slavnića, kojem smo prošle godine, na istom mestu, poslali poslednji pozdrav, ovaj događaj sam odlučila da uvrstim u omiljene jer mi je neverovatno drago da je započeto ovako nešto što bi moglo i mora da se pretvori u tradiciju. Takođe mi je bila čast da u ime Helly Cherry portala napišem tekst o ovom događaju kao omaž Raši.
Iako sam ovu stavku već ubrojala u favorite septembra, neću da je zaobiđem ni u oktobru, jer se veći deo odigrao u ovom mesecu. U pitanju je moje putovanje u Norvešku i sve što se tamo desilo. U Srbiji sam preko dvadeset dana i taj boravak u Stavangeru mi deluje kao da se desio pre mnogo meseci, ali u isto vreme kao da sam se vratila juče. Ne znam, jako je čudan osećaj. Već mi veoma nedostaje. Mislim da su ti dani provedeni tamo bili najspokojniji dani mog života. Srbija mi je već donela negativne emocije i to mi se ne sviđa. Nadam se povratku u tu prelepu zemlju u bližoj ili daljoj budućnosti.
Dok sam još kod teme Norveške, neke (izgleda skoro sve) od stvarčica koje sam kupila tamo su definitivno favoriti oktobra - stvari koje rado nosim i koristim. Pande su me tamo veoma vukle ka sebi, te sam kupila slatku svesku sa velikim brojem listova, kao i ceger na ove preslatke životinje. U NewYorkeru sam se počastila majicama na mačke, a predivnoj sivoj keramičkoj čaši za kafu nisam mogla da odolim.
I znam da sam rekla majice, a na fotografiji je samo jedna, ali sam u poslednjem momentu shvatila da je druga na pranju. Ali i jedna je to cute to live, ne znam da li biste podneli da vidite obe.
Takođe, moja potraga za starkama je uspela! Namera mi je bila da nađem crne kožne starke. Međutim, moj broj su bile samo bele, dok su crne moj broj bile samo sa krznom. Ne bi mi se isplatilo da uzmem te s krznom jer ne bih mogla da ih nosim tokom cele godine, a nije me vukla pomisao da starke koje treba da nosim tokom cele godine budu bele, iako su mi bile jako lepe. Na kraju se sve završilo tako što mi je sestra kupila crne, dok sam ja sama sebi kupila bele. I zaljubljena sam u njih. S obzirom da su nastupili hladni dani, crne ne izuvam, ali povremeno nosim i bele i sigurna sam da ću ih nositi celo leto.
Po povratku iz Norveške dobila sam jedan zakasneli rođendanski poklon. Mislim da niko nikada nije uložio toliko truda u nešto što mi je poklonjeno. Poklon se sastojao iz kolekcionarskog primerka duplog CD-a Armageddon-a i nečega veoma posebnog. Naime, oni koji su čitali moje postove prošle godine znaju da sam za rođendan dobila kućnog ljubimca nazvanog Simeon. Za one koji ne znaju, Simeon je bio kaktus. Bio je ovde ključna reč jer je Simu, što sam takođe pisala, zadesila tužna sudbina. Pa, pošto ne umem da se brnem ni o kaktusu, Mirko mi je napravio poseban poklon; živo biće, da.
Ali njegov šivot ne zavisi od mene, jer je čovek u teglici koju mi je poklonio kreirao čitav mini ekosistem, tako da cvetak zanovetak ne mora da se zaliva. Unutra on ima sasvim dovoljno vazduha, a u procesu fotosinteze sebi pravi još, dok se i zaliva sam, tako što se kapljice kondenzovane na zidu teglice slivaju nazad u zemlju. U životu svome nisam bila ničime impresionirana kao ovim.
Jedan lep događaj desio se u hali 3 Sajma knjiga, dok je u pozadini treštala seljačka muzika sa štanda Informera - upoznala sam jednog od novinara na kojeg se ugledam - Dragoljuba Dražu Petrovića. Samo ne znam kako će ljudi da mi veruju, kad nismo opalili selfi. *plakyy*
To bi bilo ono što je ovog meseca zaslužilo status omiljene stavke. Malo muzike, malo emocija i malo materijalnih stvari. Ako mene pitate, sasvim pristojna zakuska.
Dakle, favoriti oktobra.
Kao i svakog meseca, počećemo s koncertima. Ovog meseca nisam posetila mnogo koncerata. Razlog za to je delom to što sam prvu trećinu meseca bila van Srbije, a kad sam se vratila neke koncerte sam propustila jer sam bila bolešljiva. Generalno, nije mi se ni išlo na previše događaja.
Prva svirka na koju sam otišla u oktobru bilo je Zatvaranje bašte KST-a, gde sam slušala Samostalne referente, KKN i E-Play. Stvarno sam se odlično provela to veče. Poslednja svirka na koju sam otišla bio je koncert Bolesne Štenadi i Mortal Kombata u Novom Sadu. Iako me je publika na pola smorila, ovaj događaj mi spada u omiljene jer ovi bendovi i organizatori, za razliku od većine, poštuju novinare koji pišu, te smo svi dobili akreditacije. Takođe, Bio je to odličan vikend iako nisam uspela da provedem mnogo vremena sa svakim od svojih prijatelja tamo, ali bitno je da sam ih videla, makar na kratko.
Događaj koji bi, po hronologiji, trebalo da bude u sredini, ostavila sam za kraj, jer mi on najviše znači. Iako je povod bio tužan jer je u pitanju bila memorijalno veče za Rašu Slavnića, kojem smo prošle godine, na istom mestu, poslali poslednji pozdrav, ovaj događaj sam odlučila da uvrstim u omiljene jer mi je neverovatno drago da je započeto ovako nešto što bi moglo i mora da se pretvori u tradiciju. Takođe mi je bila čast da u ime Helly Cherry portala napišem tekst o ovom događaju kao omaž Raši.
 |
| Fotografisao Marko Eremić |
Iako sam ovu stavku već ubrojala u favorite septembra, neću da je zaobiđem ni u oktobru, jer se veći deo odigrao u ovom mesecu. U pitanju je moje putovanje u Norvešku i sve što se tamo desilo. U Srbiji sam preko dvadeset dana i taj boravak u Stavangeru mi deluje kao da se desio pre mnogo meseci, ali u isto vreme kao da sam se vratila juče. Ne znam, jako je čudan osećaj. Već mi veoma nedostaje. Mislim da su ti dani provedeni tamo bili najspokojniji dani mog života. Srbija mi je već donela negativne emocije i to mi se ne sviđa. Nadam se povratku u tu prelepu zemlju u bližoj ili daljoj budućnosti.
Dok sam još kod teme Norveške, neke (izgleda skoro sve) od stvarčica koje sam kupila tamo su definitivno favoriti oktobra - stvari koje rado nosim i koristim. Pande su me tamo veoma vukle ka sebi, te sam kupila slatku svesku sa velikim brojem listova, kao i ceger na ove preslatke životinje. U NewYorkeru sam se počastila majicama na mačke, a predivnoj sivoj keramičkoj čaši za kafu nisam mogla da odolim.
I znam da sam rekla majice, a na fotografiji je samo jedna, ali sam u poslednjem momentu shvatila da je druga na pranju. Ali i jedna je to cute to live, ne znam da li biste podneli da vidite obe.
Takođe, moja potraga za starkama je uspela! Namera mi je bila da nađem crne kožne starke. Međutim, moj broj su bile samo bele, dok su crne moj broj bile samo sa krznom. Ne bi mi se isplatilo da uzmem te s krznom jer ne bih mogla da ih nosim tokom cele godine, a nije me vukla pomisao da starke koje treba da nosim tokom cele godine budu bele, iako su mi bile jako lepe. Na kraju se sve završilo tako što mi je sestra kupila crne, dok sam ja sama sebi kupila bele. I zaljubljena sam u njih. S obzirom da su nastupili hladni dani, crne ne izuvam, ali povremeno nosim i bele i sigurna sam da ću ih nositi celo leto.
Po povratku iz Norveške dobila sam jedan zakasneli rođendanski poklon. Mislim da niko nikada nije uložio toliko truda u nešto što mi je poklonjeno. Poklon se sastojao iz kolekcionarskog primerka duplog CD-a Armageddon-a i nečega veoma posebnog. Naime, oni koji su čitali moje postove prošle godine znaju da sam za rođendan dobila kućnog ljubimca nazvanog Simeon. Za one koji ne znaju, Simeon je bio kaktus. Bio je ovde ključna reč jer je Simu, što sam takođe pisala, zadesila tužna sudbina. Pa, pošto ne umem da se brnem ni o kaktusu, Mirko mi je napravio poseban poklon; živo biće, da.
Ali njegov šivot ne zavisi od mene, jer je čovek u teglici koju mi je poklonio kreirao čitav mini ekosistem, tako da cvetak zanovetak ne mora da se zaliva. Unutra on ima sasvim dovoljno vazduha, a u procesu fotosinteze sebi pravi još, dok se i zaliva sam, tako što se kapljice kondenzovane na zidu teglice slivaju nazad u zemlju. U životu svome nisam bila ničime impresionirana kao ovim.
Jedan lep događaj desio se u hali 3 Sajma knjiga, dok je u pozadini treštala seljačka muzika sa štanda Informera - upoznala sam jednog od novinara na kojeg se ugledam - Dragoljuba Dražu Petrovića. Samo ne znam kako će ljudi da mi veruju, kad nismo opalili selfi. *plakyy*
To bi bilo ono što je ovog meseca zaslužilo status omiljene stavke. Malo muzike, malo emocija i malo materijalnih stvari. Ako mene pitate, sasvim pristojna zakuska.
Нема коментара:
Постави коментар