Dete iz provincije: Stavanger kunstmuseum

Poslednji dan boravka u Norveškoj došao je red na obilazak muzeja umetnosti. On se nalazi u blizini onog jezera koje sam vam spominjala u postu u kojem sam opisala svoju šetnju od Våland tornja do univerziteta. Iskrena da budem, veoma sam se radovala poseti ovom muzeju i imala sam veoma visoka očekivanja.

Pre samog obilaska pogledali smo predivne ali precenjene suvenire. Na samom ulazu započinjala je izložba stavangerskog crtača i grafičara koji se zove Per Dybvig. Naziv same izložbe je Look what the bird found. Išli smo sa kustoskinjom koja je govorila o izložbi, što meni apsolutno ništa nije značilo jer je pričala na norveškom.

Utisci o ovoj izložbi su mi pomešani. S jedne strane, oduševili su me crteži u ramovima, po zidovima i na podu, kao i statue koje su prikazivale životinjski svet, ponašanje čoveka prema prirodi i životinjsko oponašanje ljudskih bića. Pošto je Per takođe i novinar, izložba obuhvata dosta dela koja su, po mom mišljenju, obične škrabotine. Gomila reči ispisana ružnim rukopisom koja je uramljena i okačena kao umetničko delo. Deo izložbe koji je bio donekle zanimljiv je bio zid prekriven malim portretnim skicama. Jedan period vremena skicirao bi čoveka kojeg je taj dan video na televiziji. Za svaki dan u godini po jedna skica. Od svih tih ljudi prepoznah samo Umberta Eka i Radovana Karadžića. Kakva kombinacija.

U narednoj prostoriji nalazile su se tapiserije veoma bitne norveške i stavangerske umetnice - Fride Hansen. Nemam ništa posebno da kažem o njima. Lepe su. Stvarno jesu.

Kroz jednu prostorijicu sam samo proletela, jer zaista ne mogu da stojim i gledam u po nekoliko proizvoljnih linija na platnu i nazivam ih umetnošću.

Zato sam se uputila ka prostorijama u kojima su se nalazile slike nekoliko stavangerskih umetnika koje su deo stalne postave. U tom delu muzeja sam najviše uživala jer sam bila u prilici da gledam krajolike oslikane četkicama vrsnih slikara.

U jednom ćošku nalazile su se boje iscepan papir pod nazivom fragmenti. Nije pisalo čini su ni zašto stoje tu, ali mi se učinilo da su veoma dobar materijal za fotografiju.

U jednoj od prostorija nalazio se pribor za crtanje kako bi posetioci pustili mašti na volju, dok je poslednja prostorija delovala prazno. Pošla sam da zavirim unutra i umalo dobila srčani udar kada sam od drvene statue koja je u mraku stajala okrenuta ka zidu, pomislila da je osoba. U toj prostoriji je trebalo da bude neka projekcija ali nje nije bilo.

Ono što je izloženo u muzeju generalno nije loše. Ono što me je razočaralo je da nema više. Takođe, Stavanger je grad pun turista, a nijedno objašnjenje nije bilo ispisano na engleskom. Jedino što je bilo je opis tog dela muzeja sa video projekcijama, koje nisu ni bile puštane.

Muzej sam napustila na ogromnim osećanjem tuge i razočaranja i nisam mogla da verujem da izlazim sa izložbe, a najveću sreću mi izaziva to što sam tamo ulovila Blastoise-a.
Definitivno treba uvrstiti više slika u muzej i ne hvaliti se Munkom na ulazu, ako nijedno njegovo delo nije unutra.