Nakon dve nedelje uživanja u najlepšoj zemlji koju sam do sada posetiladošlo je vreme da se krene kući. Deseti oktobar nije baš bio moj najskrećniji dan. Fejlovi su počeli od ranog jutra. Ozbiljno. Od svitanja.
Prvo smo, u šest ujutru, u polusnu stigle na aerodrom. Sestra je konstantno komentarisala kako nije znala da su u čekaonicu uveli ovaj ili onaj novitet, što je meni bilo sumnjivo. Takođe, osim devojke za šankom, nas dve smo bile jedine osobe ženskog pola. No, nismo se previše obazirale, sve dok nam jedan dečko nije prišao i rekao da sedimo na heliodromu, ne na aerodromu. Još desetak minuta smo sedele tu da se dobro ismejemo, a onda prešle na aerodrom.
Na stavangerskom aerodromu sam se snašla bez ikakve muke. Čekirala sam se, pronašla gejt, pa sela da iskuliram do polaska aviona. Pri ulasku u avion sam se raspitala da li mogu da ostanem u tranzitu u Oslu i rečeno mi je da moram, jer mi je razmak između letova samo 55 minuta.
Nakon četrdesetpetominutnog leta stigla sam u Oslo. Najpre su nas neko vreme držali u avionu. Zatim nam je rečeno da je avion stao dalje od aerodroma i da će nas autobusom odvesti do njega. I gde su nas odvezli? Na preuzimanje prtljaga. Pola deset je, moj let je u pet do deset, moram kompletno ponovo da se čekiram, a na televizoru iznad glave vidim da mi je gejst zatvoren!
U panici trčim na sprat na carinsku kontrolu. Nakon što sam panično naglasila da kasnim, puštaju me preko reda. Kao za inat, u žurbi prolazim kroz skener sa pasošem u ruci i po prvim put pištim. Tu me još zadržavaju, ali ne onoliko koliko bi trebalo jer su se smilovali. Ili ih je jednostavno iziritiralo moje nervozno cupkanje.
Okej, prošla sam carinsku. Sad samo treba da nađem svoj gejt. Vrlo brzo sam shvatila da to nije samo jer je F gejt na totalno drugoj strani aerodroma. U životu nisam onako trčala. Prošavši kroz kompletan E deo gejtova, trčeći sa koferom koji se konstantno prevrće, dolazim do ulaska na F gejtove na kojem je ogroman red za pasošku kontrolu. Niko ne zna da mi objasni kako da uspem da pređem preko reda. Ostavljam torbu nepoznatoj devojci na čuvanje i trčim ka šalteru. Iza leđa čujem ohrabrujuće povike dečka koji radi na aerodromu kako nemam šta da izgubim.
Nakon što sam zamolila ljude da me puste samo da pitam nešto na šalteru, pitam ženu koja radi pasošku kako da što pre pređem jer mi avion poleće za deset minuta. Odgovara mi kako ne može da mi pomogne. To je sve, ne želi da se potrudi da kaže bilo šta drugo. Ne dopuštam panici da nadvlada razum, te pitam da li će me pustiti da prođem kontrolu, ako me ljudi koji čekaju u redu puste da prođem. Izjavljuje da hoće. Malo glasnije pitam ljude da me puste, ljubazno mi dopuštaju. Trčim po torbu i vraćam, se što pre mogu. Žena na pasoškoj odugovlači i nakon što je iziritirano pitam da požuri, vraća mi dokumenta.
Trčim dalje. Ušla sam u F gejt, ali tačan koji mi treba je F21. Uspevam da nađem 20 i 23, ne vidim onaj koji mi je potreban sa svoje desne strane. Dečko koji radi na gejtu istrčava i usmerava me kuda treba da idem. Brzinski prolazim kontrolu karte i ulazim u avion.
Ušla sam na prednja vrata, dok je moje sedišta bilo u poslednjem redu. Kad sam došla do kraja, shvatila sam da neko sedi na mom sedištu i da za kofer nema mesta. Čika se pomerio na svoje sedište, a ljubazna stjuardesa se postarala za kofer. Bila sam iscrpljena i oblivena znojem. Skinula sam ono odeće što sam mogla da skinem i odmah nakon poletanja utonula u san.
Probudih se posle oko sat i po vremena leta. Kada sam prvi put proverila gde se nalazimo, bili smo iznad Ukrajine. Javih se svima da je sve dobro prošlo i odlučih da gledam kroz prozor. Međutim, skoro ceo put se ništa nije videlo od oblaka. Prva slika zemlje koju sam mogla da vidim je bila negde iznad Mađarske i to sam shvatila tako što sam prepoznala Dunav.
Ostatak leta je prošao okej. Posle sve one jurnjave mi ni traženje s tatom po aerodromu nije bilo stresno.
Ovo putovanje nazad je bilo vatreno krštenje. Dokazala sam sebi da mogu vrlo brzo da se snađem, da ostanem hladne glave kada treba i ne dopustim panici da me obuzme, kao i da odlično mogu da objasnim na engleskom sve što mi treba. Spremna sam za sledeće putovanje!
Prvo smo, u šest ujutru, u polusnu stigle na aerodrom. Sestra je konstantno komentarisala kako nije znala da su u čekaonicu uveli ovaj ili onaj novitet, što je meni bilo sumnjivo. Takođe, osim devojke za šankom, nas dve smo bile jedine osobe ženskog pola. No, nismo se previše obazirale, sve dok nam jedan dečko nije prišao i rekao da sedimo na heliodromu, ne na aerodromu. Još desetak minuta smo sedele tu da se dobro ismejemo, a onda prešle na aerodrom.
Na stavangerskom aerodromu sam se snašla bez ikakve muke. Čekirala sam se, pronašla gejt, pa sela da iskuliram do polaska aviona. Pri ulasku u avion sam se raspitala da li mogu da ostanem u tranzitu u Oslu i rečeno mi je da moram, jer mi je razmak između letova samo 55 minuta.Nakon četrdesetpetominutnog leta stigla sam u Oslo. Najpre su nas neko vreme držali u avionu. Zatim nam je rečeno da je avion stao dalje od aerodroma i da će nas autobusom odvesti do njega. I gde su nas odvezli? Na preuzimanje prtljaga. Pola deset je, moj let je u pet do deset, moram kompletno ponovo da se čekiram, a na televizoru iznad glave vidim da mi je gejst zatvoren!
U panici trčim na sprat na carinsku kontrolu. Nakon što sam panično naglasila da kasnim, puštaju me preko reda. Kao za inat, u žurbi prolazim kroz skener sa pasošem u ruci i po prvim put pištim. Tu me još zadržavaju, ali ne onoliko koliko bi trebalo jer su se smilovali. Ili ih je jednostavno iziritiralo moje nervozno cupkanje.
Okej, prošla sam carinsku. Sad samo treba da nađem svoj gejt. Vrlo brzo sam shvatila da to nije samo jer je F gejt na totalno drugoj strani aerodroma. U životu nisam onako trčala. Prošavši kroz kompletan E deo gejtova, trčeći sa koferom koji se konstantno prevrće, dolazim do ulaska na F gejtove na kojem je ogroman red za pasošku kontrolu. Niko ne zna da mi objasni kako da uspem da pređem preko reda. Ostavljam torbu nepoznatoj devojci na čuvanje i trčim ka šalteru. Iza leđa čujem ohrabrujuće povike dečka koji radi na aerodromu kako nemam šta da izgubim.
Nakon što sam zamolila ljude da me puste samo da pitam nešto na šalteru, pitam ženu koja radi pasošku kako da što pre pređem jer mi avion poleće za deset minuta. Odgovara mi kako ne može da mi pomogne. To je sve, ne želi da se potrudi da kaže bilo šta drugo. Ne dopuštam panici da nadvlada razum, te pitam da li će me pustiti da prođem kontrolu, ako me ljudi koji čekaju u redu puste da prođem. Izjavljuje da hoće. Malo glasnije pitam ljude da me puste, ljubazno mi dopuštaju. Trčim po torbu i vraćam, se što pre mogu. Žena na pasoškoj odugovlači i nakon što je iziritirano pitam da požuri, vraća mi dokumenta.
Trčim dalje. Ušla sam u F gejt, ali tačan koji mi treba je F21. Uspevam da nađem 20 i 23, ne vidim onaj koji mi je potreban sa svoje desne strane. Dečko koji radi na gejtu istrčava i usmerava me kuda treba da idem. Brzinski prolazim kontrolu karte i ulazim u avion.
Ušla sam na prednja vrata, dok je moje sedišta bilo u poslednjem redu. Kad sam došla do kraja, shvatila sam da neko sedi na mom sedištu i da za kofer nema mesta. Čika se pomerio na svoje sedište, a ljubazna stjuardesa se postarala za kofer. Bila sam iscrpljena i oblivena znojem. Skinula sam ono odeće što sam mogla da skinem i odmah nakon poletanja utonula u san.
Probudih se posle oko sat i po vremena leta. Kada sam prvi put proverila gde se nalazimo, bili smo iznad Ukrajine. Javih se svima da je sve dobro prošlo i odlučih da gledam kroz prozor. Međutim, skoro ceo put se ništa nije videlo od oblaka. Prva slika zemlje koju sam mogla da vidim je bila negde iznad Mađarske i to sam shvatila tako što sam prepoznala Dunav.
Ostatak leta je prošao okej. Posle sve one jurnjave mi ni traženje s tatom po aerodromu nije bilo stresno.
Ovo putovanje nazad je bilo vatreno krštenje. Dokazala sam sebi da mogu vrlo brzo da se snađem, da ostanem hladne glave kada treba i ne dopustim panici da me obuzme, kao i da odlično mogu da objasnim na engleskom sve što mi treba. Spremna sam za sledeće putovanje!
Hvala! Nakon ovog sam spremna na sve.:)
ОдговориИзбриши