Utisci života: Kako je Warrel Dane pokazao kolika je legenda

Dve nedelje pre sopstvenog rođendana saznajem da baš na taj famozni datum u Beograd dolazi Warrel Dane. Odlučih da akreditaciju tražim preko portala PRIS, čisto da bih i ja malo učestvovala u pisanju na istom. To se ispostavilo kao greška. Da li zaista zbog toga što još uvek nemamo neki impozantan broj pregleda, što su naveli kao razlog, ili ipak zato što je ekipa veoma mlada, organizatori su odbili da nas akredituju. Ništa zato, nema ljutiš. Dešava se. Pokušah da na ovaj događaj odem pod okriljem Paklene višnjice, međutim, neko je to mesto već zauzeo. Pomirih se sa tim da opet neću čuti glas Nevermore-a i Sanctuary-a (nisam imala para da idem na Overkill i Sanctuary), kad se pojavi Marija, moj superheroj, te situaciju preokrenu za 180 stepeni, kupivši mi kartu za rođendan.

Na eventu videh da se momcima iz grčkog benda Dreamrites pokvario kombi, te da neće stići na koncert. Međutim, kada sam u pola 10 ušla očekujući hedlajnera na bini, Grci su bili tu. Drago mi je da ih nisam propustila. Nisam mogla da već pri prvim tonovima ne primetim ko su im muzički uzori. Uticaj Iron Maiden-a, na momente i Halloween-a je bio evidentan. Gitarske deonice su jednostavno odisale tim specifičnim, mejdenovskim stilom. Iako naša publika nekada zaista nema volje ni želje da podrži predgrupe, ovi momci su dobili sjajnu podršku i dalo se primetiti koliko se zbog toga prijatnije osećaju na sceni. Basista je bio krajnje simpatičan, s obzirom da je izgledao identično kao Brus Dikinson u svojoj šiškice fazi. 

Tokom nastupa ovog benda kroz publiku je prošao čovek sa crnom perikom ispod koje je virila seda  kosa. Mora da mu je perika upala u oči kada se vraćao u pravcu bekstejdža, pošto me je bukvalno pokupio. Izvinio mi se i izgrlio me i nestao, a ja sam tek dva do tri minuta kasnije shvatila da sam izgrljena od strane Warrel-a Dane-a.

Nakon Grka, na scenu izlazi grupa brazilskih muzičara uz neku laganu muziku u pozadini. Posle nekoliko trenutaka, kao sušta suprotnost njima izlazi sedi starac u kožnoj jakni, noktiju crno nalakiranih, sa rukavicama bez prstiju i maramom oko glave. Prve tri pesme mu je ta marama konstantno padala preko očiju, stvarajući prizor koji mi je terao suze na oči od smeha.

Momci iz benda bili su oduševljeni time što je neko doneo zastavu Brazila, a Dane je od samog starta održavao komunikaciju sa publikom, između pesama imavši izuzetno duhovite opaske.

Imam samo jedno objašnjenje za one ljude koji se nisu smejali njegovim forama - ne znaju engleski. Čovek je izuzetno duhovit i opušten. Njegov kontakt sa publikom je ono što je ovaj koncert učinilo posebnijim i prisnijim od bilo kojeg koncerta na kojem sam bila. Ovo je prvi čovek sa onom čuvenom „vi ste najbolja publika na turneji” izjavom, kojem sam zapravo poverovala kada je to izgovorio. A poverovala sam jer je osoba koja zrači iskrenošću. Videvši da ljudi uživaju u određenim pesmama više nego u ostalim, pesme je pevao dikrektno njima, grleći ih i ljubeći ruke devojkama. Dok bi neki drugi muzičar ko zna kako odreagovao da mu se klinac iz publike popeo na binu, Dane ga je izgrlio i izljubio, rekavši mu da pazi kako silazi s bine.

S druge strane, simpatičnijeg i življeg basistu nisam videla još od koncerta Ensiferuma. Dok su gitaristi nepomično stajali na svojim mestima, on je preuzeo zadatak podizanja nivoa atmosfere, pozivajući na aplauze, pokliče, ili suflirajući tekst pesama unapred.

Mogla bih vam u hiljadama i hiljadama kuckanih karaktera prepričavati šta je sve Dane pričao i razglabati o svakom momentu koji mi je na ovom koncertu bio divan, ali mislim da sam kroz ovo malo teksta dovoljno opisala koliko je divno bilo i ne želim da sve to, korišćenjem većeg fonda reči, izgubi na značaju.

Marija, hvala ti na ovom divnom rođendanskom poklonu. Bio je ovo do sada najdivniji koncert na kojem sam bila i sumnjam da će da i jedan nadmašiti u skorije vreme.