Dete iz provincije: Aerodromska putešestvija

Ovo možda neće biti toliko zanimljiv post, ali kratki serijal postova se nečim mora najaviti.

Ove reči kuckam iz jednog lepog stana, koji se nalazi u jednoj lepoj zgradi, u jednom još lepšem norveškom lučkom gradu pod nazivom Stavanger. Nisam videla mnogo od ovog grada jer je bilo sedam sati kada sam stigla, ali nema veze, jer za ćaskanje o čarima istog imamo četrnaest dana. Trebalo je do ovde doći. Bio je to zanimljiv put.

Već na samom startu desilo se nešto pomalo čudno. Kada sam se čekirala na aerodromu u Beogradu, rekla sam da imam ručni prtljag, na šta mi je žena sa šaltera (da ne kažem šalteruša) odgovorila:

- Nema mesta.

Samo to. Da nema mesta. Nisam još ni krenula, a već me hvata panika. Pitam kako nema, a ona mi objasni da nema mesta u avionu i da prtljag mora da mi ide dole sa ostatkom prtljaga. Pa što ne reče odmah, ženo božija?! Treba srčku da dobijem, a nisam ni krenula!

Nakon ispijene papreno plaćene kafe, majka i brat me otperjaše do carinskog dela i odoše. Dobih pečat u pasošu nakon tri godine, pa krenuh da nađem svoj gejt. Potraga nije potrajala. Pošto sam imala više od sat vremena, izvukoh laptop, prepravih neke tekstove, napisah neke koje je trebalo napisati. Pogledah u oznaku gejta, pa u svoj pasoš... Shit just got real! Nešto je u mojoj glavi kliknulo i konačno sam shvatila da ja zaista idem u Norvešku!

Prođoh skener, ne zapištah, doživeh olakšanje. E, onda je sledilo mnogo, mnogo čekanja. Taj izuzetno dosadan deo priče ćemo preskočiti, jer ne želim ponovo da ga proživljavam.

Naravno, čim sam ušla u avion, nastao je problem. Na mom mestu je sedela baba koja je odbijala da mi pokaže kartu da vidim njen broj sedišta, jer su nju tu smestili. Nekako je ubedih da mi pokaže. Promašila je samo osam redova. Pozvah stjuardese koje je odvedoše na njeno mesto. Ljudi oko mene se izmenjaše za sedišta, te završh sedeći pored para koji u Oslu takođe preseda za Stavanger. Odlično! Neću morati da se gubim po aerodromu.

Prvi deo putovanja je prošao u užasnim glavoboljama prilikom poletanja, sletanja i iznenadnih turbulencija, gledanju kroz prozor i pisanju testova.

Na pasoškoj kontroli u Oslu me razdvojiše od mojih vodiča jer nemam evropski pasoš. Da stvar bude gora, ljudi s kojima sa ostala su prošli kontrolu pre mene i otišli. Izađoh na aerodrom i reših da se ne mučim, te odmah pitah kuda da idem. Nađoh svoju torbu, a i ljude od kojih su me razdvojili.

Nismo imali mnogo vremena, te smo odmah odštampali karte i uputili se na čekiranje. I dobro je što smo to uradili jer su jednom čoveku koji je išao s nama malo duže pregledali torbu. Zašto? Pa, zato što je nosio, rakiju, pekmez, ajvar i još hrane uštekane u kurije od krema. Očigledno nije znao da Norvežani koriste skener. Oplakali smo od smeha.

Let od Osla do Stavangera je bio kratak. Trajao je manje od 45 minuta, koliko je bilo najavljeno da će trajati. Avion nije bio krcat kao prethodan i bilo je prijatno. Ceo put sam sedela face zalepljene za prozor jer su prizori bili prelepi!

Što se tiče prvih utisaka, grad, iako je treći po veličini, nije prevelik, jako je miran i nema gužve. Jedva čekam da ga istražim. Stan je prelep i biće divno živeti ovde dve nedelje. 

Ostanite uz mene i moje stavangerske avanture!