Neću piskarati o rendom sitnim hejtovima koji su mi prošli kroz misli tokom aprila. Neću pisati o izborima, glasovima i spletkama u vezi sa istim. Desilo mi se nešto što je učinilo da mi svaki drugi hejt ispari iz glave.
Naime, pre nekoliko dana sam se vozila tramvajem. Dvanaestica ili trinaestica, nije toliko ni bitno. Nameravala sam da odem do Banovog brda, pa, kao po običaju, presednem na bus i odem do Košutnjaka. Po navici sedam na sedište kod vrata. Pričam na telefon i ne obraćam previše pažnje na čoveka koji glasno psuje i ide ka meni. On seda na pomoćna sedišta, na oko metar i po od mene, okrenut ka meni i i dalje se dere. Iz prva pomislim da se pokačio s nekim, da psuje vozača jer naglo koči ili već nešto tako standardno, ali onda shvatam da se čovek obraća meni.
Pogledam ga, dok me on gleda u oči i nastavlja da govori. Dečku kažem da malo sačeka, kako bih čula šta priča. Naime, ovom čoveku je toliko smetao moj pirsing u nosu, da je morao da napravi scenu. Gledam kroz prozor, slušam šta priča i shvatam da mi govori da pogledam na šta ličim i o tome kako sam ćorava jer, zamislite, nosim neočare. Nije prvi put da neko kritikuje moj izgled. To me ne pogađa previše, pa se smeškam i, nimalo diskretno, na telefon prepričavam ono što čujem.
Iskulirala bih sve ovo, čak se i neverovatno zabavila da sve nije otišlo na neki sasvim drugi nivo. U momentu shvatam kako je od kritikovanja minđuše stigao do toga da mi psuje majku muslimansku albansku. Samo zato što imam minđušu. Ne vređam se na nacionalnom nivou jer nisam nijedno od pomenutih i, što je još bitnije nije mi stalo do toga šta neko misli o mojoj nacionalnosti. Okidač je bilo uzimanje moje majke u usta. Više me nije zanimalo da li lik ima neku psihičku demenciju ili je samo bolid. U meni je kuljao bes, a istovremeno sam se osetila maltretirano.
Ustala sam i izašla iz tramvaja kako ne bih ušla u raspravu i sama sebe uvukla u probleme.
Bilo mi je potrebno mnogo vremena da se smirim. I sada kada vraćam misli na to osećam se veoma loše. Pitam se samo kakvo smo to društvo i kako smo pali toliko nisko. Da li je moguće da se takav vid psihičkog maltretiranja dešava i, što je još gore, niko ne reaguje? To što nisam dobila batina ne znači da me niko ne maltretira. Svaki put kada se drugim ljudima u prevozu dešavalo nešto slično rizikovala sam svoju bezbednost (nisam ja baš najkrupnija osoba na svetu) kako bih stala u odbranu neznanca. Kada je meni bila potrebna pomoć svi su ćutke gledali kroz prozor ili u pod.
Naime, pre nekoliko dana sam se vozila tramvajem. Dvanaestica ili trinaestica, nije toliko ni bitno. Nameravala sam da odem do Banovog brda, pa, kao po običaju, presednem na bus i odem do Košutnjaka. Po navici sedam na sedište kod vrata. Pričam na telefon i ne obraćam previše pažnje na čoveka koji glasno psuje i ide ka meni. On seda na pomoćna sedišta, na oko metar i po od mene, okrenut ka meni i i dalje se dere. Iz prva pomislim da se pokačio s nekim, da psuje vozača jer naglo koči ili već nešto tako standardno, ali onda shvatam da se čovek obraća meni.
Pogledam ga, dok me on gleda u oči i nastavlja da govori. Dečku kažem da malo sačeka, kako bih čula šta priča. Naime, ovom čoveku je toliko smetao moj pirsing u nosu, da je morao da napravi scenu. Gledam kroz prozor, slušam šta priča i shvatam da mi govori da pogledam na šta ličim i o tome kako sam ćorava jer, zamislite, nosim neočare. Nije prvi put da neko kritikuje moj izgled. To me ne pogađa previše, pa se smeškam i, nimalo diskretno, na telefon prepričavam ono što čujem.
Iskulirala bih sve ovo, čak se i neverovatno zabavila da sve nije otišlo na neki sasvim drugi nivo. U momentu shvatam kako je od kritikovanja minđuše stigao do toga da mi psuje majku muslimansku albansku. Samo zato što imam minđušu. Ne vređam se na nacionalnom nivou jer nisam nijedno od pomenutih i, što je još bitnije nije mi stalo do toga šta neko misli o mojoj nacionalnosti. Okidač je bilo uzimanje moje majke u usta. Više me nije zanimalo da li lik ima neku psihičku demenciju ili je samo bolid. U meni je kuljao bes, a istovremeno sam se osetila maltretirano.
Ustala sam i izašla iz tramvaja kako ne bih ušla u raspravu i sama sebe uvukla u probleme.
Bilo mi je potrebno mnogo vremena da se smirim. I sada kada vraćam misli na to osećam se veoma loše. Pitam se samo kakvo smo to društvo i kako smo pali toliko nisko. Da li je moguće da se takav vid psihičkog maltretiranja dešava i, što je još gore, niko ne reaguje? To što nisam dobila batina ne znači da me niko ne maltretira. Svaki put kada se drugim ljudima u prevozu dešavalo nešto slično rizikovala sam svoju bezbednost (nisam ja baš najkrupnija osoba na svetu) kako bih stala u odbranu neznanca. Kada je meni bila potrebna pomoć svi su ćutke gledali kroz prozor ili u pod.
Нема коментара:
Постави коментар