Pokušavam da se saberem da bih mogla da vam opišem koliko je divno bilo četvrti dan Exit festivala na Explosive bini.
Ostala sam bez teksta, definitivno, ali to nije dobro za ovaj blog, tako da ću se potruditi da dođem sebi.
Stigli smo posle deset i, nažalost, propustili veći deo Hellera, ali nas je i ono malo što smo čuli oduvalo.
Ljudi su rasturili i jako mi je drago što sam ih čula uživo i što sam stigla na vreme da čujem Inkviziciju.
Dok je trajala svirka Hellera, primetila sam da na jedno dva - tri metra od nas stoje pevač i basista Hobbs' Angel of Death-a, ali mi je bilo glupo da smaram ljude, pa ih nisam pitala da se fotkamo.
Kada su Heller završili, primetila sam da su neke dve devojke otišle sa ograde, spustila torbu preko i naslonila se leđima na ogradu. Jedno deset minuta kasnije sam se nešto okrenula prema bini i shvatila da imam najbolju moguću poziciju - sam centar ograde, tačno naspram mikrofona. Mislim da je bespotrebno reći da sam odlučila da neću da mrdnem odatle dok Sabaton ne prođe.
Nakon Hellera je na binu izašla gomila korejskih tehničara i počela da postavlja sve što je potrebno za nastup korejskog sastava Jambinai. Bend je odličan, ovo je svakako bilo nešto novo što do sada nisam imala prilike da čujem, ali moram priznati da su sami sebi na neki način uništili nastup. Štimali su se bar pola sata, tako da su na kraju odsvirali oko četiri pesme. To dugo štimanje i to što sam znala da je Sabaton posle njih, pa sam samim tim jedva čekala da završe, mi je pokvarilo utisak, ali i dalje tvrdim da je bend veoma dobar i definitivno originalan i drugačiji.
Kada su Jambinai sišli sa bine, počelo je ludilo. Nismo mogli da dočekamo Sabatonov izlazak na binu. Komentarisali smo listu sa momcima iz Zrenjanina koji su stjali pored nas (usput, pozdrav za njih). U jednom momentu sam Branku nešto dovikivala preko ograde i baš kada smo počeli histerično da se smejemo, jedan od fotografa me je fotkao i to je zavrsilo na sajtu. Malo je reći da se nisam prepoznala, hah (fotku neću ubacivati, jer dečko traži otkup autorskih prava).
Došlo je zatišje pred buru i momenat kada nam je u glavama kvrcnulo da će naš omiljeni bend da se pojavi na dva metra od nas.
Puštaju The Final Countdown, svi pevamo, tapšemo i jedva čekamo da se završi.
Sve postaje još stvarnije kada izlazi Hannes van Dahl, staje za bubnjeve, podiže atmosferu navodeći publiku na aplauz i skadiranje i počinje da prži na bubnjevima.
Uz Joakimovo nezaobilazno "Allright Exit festival, we are Sabaton and this is Ghost Division!" jedan po jedan istrčavaju na binu i ludilo zvanično može da počne.
Ne mogu da vam opišem količinu adrenalina koja mi je u tom momentu jurnula kroz krvotok. Moja sreća je bila neizmerna. Mislim da se nikada u životu nisam toliko dobro osećala. Posmatram koliko se ljudi sa kojima sam došla dobro provode, koliko se sam bend dobro provodi i koliko su, bez obzira na to što su naglo postali ovoliko popularan bend, i dalje neverovatno prisni sa publikom.
Joakim je više puta ponovio kako je ovo jedan od najboljih koncerata koje su održali i kako će ga dugo pamtiti i zaista se videlo da je iskren, da to nije tek neki govor da bi dobio ovacije publike. Na njihovim licima se zaista videlo da su oduševljeni i to je ono što me je jos više privuklo kod ovog benda (ako je uopšte moguće da me još nešto privuče Sabatonu).
Svaka pesma je izvedena maksimalno energično i svaka je propraćena horskim pevanjem. Još jedan plus Sabatonu je taj što je Joakim pre Swedish Pagans rekao kako se seća da prošle godine u martu ili aprilu (mart je bio u pitanju) u Beogradu nije mogao da priča jer je publika konstantno pevala uvod ove pesme, na šta su svi i ovaj put počeli da pevaju isto. Bend je stajao sa najiskrenijim osmesima i slušao punog srca. Barem sam ja stekla takav utisak.
Iako je koncert prošao brzinom svetlosti, ovo je bilo ubedljivo najboljih sat i po vremena mog života. Sve bih dala da se ponove. Svaki put se sve više zaljubljujem u ovaj bend.
Za kraj imam lepu vest za one koji nisu mogli da prisustvuju ovom koncertu: Joakim je u jednom momentu rekao da planiraju vrlo brzo da dođu opet, samo još uvek nisu odredili datum. Takođe je spomenuo da ovde uglavnom sviraju hitove, da ima malo starih i malo novih pesama jer je u pitanju festival i ja sam iz toga izvukla da će doći još jednom u okviru Heroes turneje, tj. pre sledećeg albuma. Nadam se da sam u pravu, jer bi to bilo sjajno.
Nakon Sabatona su na binu izašli Hobbs' Angel of Death.
Pre nego što su izašli i počeli da sviraju sam sve vreme imala osećaj kao da će na binu da izađe Ghost.
Zavesa benda u pozadini je izgledala kao da je na njoj Papa Emeritus II u zombi izdanju, a prva pesma je imala uvod koji me je veoma podsećao na uvod pesme Year Zero.
Naravno, na binu nije izasao Ghost. Hobbsi su izašli i počeli da "prže" opdličan thrash. Bend je sjajan i imaju odličnu energiju, ali smo mi naprosto bili toliko mrtvi posle Sabatona (što je i bilo za očekivati, jelte), da smo imali snage samo da stojimo i klimamo glavama u ritmu.
Najbolji momenat mi je bio kada je Hobbs u jednom momentu rekao nešto u fazonu - Srbijo, čuli smo da vi jako volite power metal. Sada ćemo vam odsvirati jednu power metal baladu - a onda su odsvirali svoju najžešću pesmu.
Nakon Hobbsa smo otišli, ali pošto smo čekali da Nikola i Branko nađu gde će da refundiraju novac, Vlada i ja smo se vratili do Explosive bine. Iako smo se tamo zadržali samo jedno trideset sekundi, glupo mi je da ne spomenem i ovaj bend, s obzirom na to da sam ih ipak čula. Bend Goodbye to Gravity je odsvirao veoma dobru verziju Mejdenove The Evil That Men Do.
Naravno da vas neću ostaviti bez, za mene, najboljih momenata sa Sabatona, što su ujedno i najbolji momenti večeri. Samo sam htela da to ostavim za kraj.
- Mirko kaže da je, dok sam ja bengala, pravio smešne face jer ga je moja kosa udarala po licu, te da ga je Pär video i počeo nekontrolisano da se smeje.
- Joakimovo nadmetanje sa gitaristima u sviranju gitare je bilo pregenijalno. Nadam se da je to neko snimio i da će ubaciti na jutjub. Iskidali smo se od smeha.
- Momenat kada je Joakim rekao nešto tipa: Nikada publici nismo rekli da umukne, ali...Shut the fuck up!
- Momenat kada je masa prebacila neku odvaljenu devojku, koja očigledno nema ni pojma ko su Sabaton, preko ograde, pa je ona izgrlila čiku iz obezbeđenja i odigrala nazad dok ju je on vodio, nakon čega je Joakim, kada se pesma koja je tada bila zavrsila, rekao: "Dajte jedan aplauz za ovo sjajno obezbeđenje! Ali, imam jednu zamerku za vas iz obezbeđenja. Sledeći put kad prebace grupi devojku preko ograde, odvedite je u bekstejdž, a ne nazad u publiku."
- Toliko sam bila zblanuta da nisam skontala kada je Joakim najavio Attero Dominatus, ali su me obavestili Nikolin i Mirkov udarac po ramenima.
- Joakim mi je namignuo za vreme Attero Dominatus (za vreme koje sam se iskidala, ako cemo realno).
- Momenat kada je Englund pogledao u nas dok smo držali transparent na kom je pisalo da sviraju Night Witches i pokazao nam devil horns i nešto u fazonu da smo odabrali sjajnu pesmu, a potom nam se izvinio što ne mogu da je odsviraju.
- Momenat u kom je Branko udario po Englundovoj trzalici da ode prema nama i čika iz obezbeđenja ju je podigao i dao mi, a Englund je primetio i pokazao nam thumbs up.
- Momenat kada je bubnjar stajao sa rukama punim nekih trzalica i znojnica na ivici bine i pio vodu i ja sam mu povikala da baci nešto prema nama, a on me je pitao hoću li vode. Iz zezanja sam rekla da hoću, a on je zatim kucnuo člana obezbeđenja po ramenu, dao mu flasicu iz koje je pio i pokazao na mene, te mi je on doneo vodu. Naravno, odmah smo našli poklopac (pošto je poslao otvorenu flašu), zavrnuli ga i istu prozvali sveta vodica. Sada stoji u mom regalu i nikada neće biti popijena/prosuta/bačena.
- I za kraj jedan tužan momenat. Jedan od tehničara je na bini našao Rörlandovu trzalicu i bacio mi ju je, ali je bacio previše visoko, tako da ju je pokupio neko iza mene.
Za kraj želim da se izvinim ako sam vas ovolikim tekstom ubila u pojam.
Ovo je zaista bilo najbolje veče mog života.
Sve objašnjava činjenica da su mi se se pola sata nakon koncerta ruke i dalje nenormalno tresle.
Želim da se zahvalim svim ljudima sa kojima sam provela ova tri dana u Novom Sadu: Brani, Nebojsi (njemu ide posebno hvala jer nas je udomio na tri dana), Mirku, Nikoli i Branku, kao i svim ljudima koje sam srela i upoznala za ova tri dana, jer bez njih ništa ne bi bilo isto.
 |
| Nidžola i ja, raspadnuti posle Sabatona. |
Нема коментара:
Постави коментар